Bionic

Postavši poznata kao jedan od ekponenata mahom beslovesnog bubblegum popa, Christina Aguilera već duže vreme pokušava da se oslobodi tereta tog nasleđa, a Bionic je zapravo klin koji C. A. zakiva u sanduk u koji bi da zanavek pohrani svoje nekadašnje (javno) ja.

Već same najave saradnika su mnoge bacile u dubiozu šta to zapravo smera američka pevačica. Domaćinski raskošnoj gozbi (23 numere - 18 na regularnom, a još 5 u okviru deluxe verzije albuma) doprineli su sveprisutni Tricky Stewart, Ladytron, SiA, Santigold, Cathy Dennis, Linda Perry, M.I.A.....

Aguilerina vazda prisutna potreba da se redefiniše u novoj epizodi je hipertrofirana pojavom i dominacijom Lady Gage čiji se „koalicioni potencijal“ kada je publika u pitanju ipak nekako rastegljiviji. A daleko pogubnije po sveukupni utisak je činjenica da se Aguilera negde u samom finišu ove ploče po svoj prilici uplašila svojih poriva i novootkrivenih preferenci, što  je dovelo do šizofrene raspolućenosti negde pri polovini kada na scenu stupaju stari saradnici i uvek spremni rutineri.

Osim zaturene homogenosti, stradala je i nekolicina pesama (među njima i par zbilja potencijalno valjanih trenutaka) gurnutih u geto pod nazivom ’bonus tracks’ u okviru deluxe izdanja za one koji kad dreše kese, ne pitaju za cenu.

Na sreću recenzenata, lako je dijagnozsticirati neuralgične tačke ovog pop-ogleda o neumerenosti, kao i prepoznati povode za pohvalu. Na polju manjkavosti prednjače Not Myself Tonight i Not Myself Tonight. Ova druga je greškom ili nekom teško pojmljivom logikom izabrana za prvi singl, i verovatno je najbleđi trenutak čitave ploče (u refrenu se diskretno parafrazira Gimme More neprijateljice Brittney Spears, a stvar dodatno pokvari namera Aguilere da natpeva sve filtere i svu upregnutu mašineriju). U tu grupu ulazi i  aktuelni singl, štucava Woohoo (u dvoglasju sa reperkom MC Nicki Minjas), otvorena oda kunilingusu i prirodan nastavak Dirty kao (ne)zvanične himne karnalnog plesnog popa izmutiranog iz čednog bubblegum popa sa kraja 90-ih.

U kvalitativno najproblematičniji deo albuma svakako treba uvrstiti i tipski samoljubivu Prima Donna, u kojoj se Aguliera natpevava sama sa sobom i na temu sebe same, te Lift Me Up, koju potpisuje stara saradnica Linde Perry (ex-4 Non Blondes), u kojoj nema ni pokušaja prikrivanja autopilotske suštine, kao i jalovu (a ciljano maznu i zavodljivu) Sex For Breakfast koja zvuči kao u najraniojoj fazi selekciji uklonjen restl sa lošijih izdanja Jill Scott i/ili Angie Stone. 

Negde na pola puta ka stubu srama ili tronu za pobednika zastala je My Girls, u kojoj krajnji utisak nikako ne odgovara pukom zbiru okupljenih dama – osim gazdarice, tu su Le Tigre (koje i većinski potpisuju pesmu) i Peaches na ispomoći divi željnoj novog i drugačijeg odraza.

Nasuprot tome, tri pesme  koje potpisuje Sia, osim na očekivano visok nivo kompozitorskog umeća, ukazuju i na dosta zdrav spoj umeća dve dame. All I Need (o krasotama majčinstva i porodičnog spokoja), iskreno dirljiva You Lost Me, i ponajpre uspeli chamber pop minjon I Am (koja će se u ’stripped’ varijanti naći i među bonusima), svakako su kreativni vrhunci ovog izdašnog izdanja.

Razlozima za značku udarničku ili barem pohvalnicu valja pridodati i Elastic Love, možda i vrhunac u plesnom licu ovog izdanja, u kom pomoć i nadahnuće donosi M.I.A. A tu su i pomenuti bonusi među kojima se krije i par dragulja – Monday Morning, zajednički rad Santigold i Sam Endicotta (The Bravery), je pun pogodak na temu osavremenjenog ska popa. Saradnja Cathy Dennis i Ladytron, Birds of Prey, brzo razvejava početne sumnje, spokojno i elegantno ateriravši na teren italo boot disco zvuka novijeg kova, dok Sia još jednom poentira u Stronger Than Ever, ovaj put u nešto žustrijem soul pop maniru.

Pronalaženje vlastitog glasa zahtevna je rabota i za očigledno nadarene i drčne poput Aguilere, ali uvek vredi pokušavati. Jednom će i upaliti. A onda, kako Agulera samoj sebi poručuje – ’If the shoe fits, wear it, bitch’.

Audio:

• MySpace