Greenberg OST

Kanda još ima onih među SFRJ generacijama koji pamte čuveni i suludi pleonazam iz RTJ dnevnika – „samit na vrhu“. Zvuči budalosto, od toga leđa definitivno ne bole, a može da posluži i kako bi se se u najkraćem opisao spoj reditelja Noah Baumbacha i LCD-ovca Jamesa Murphyja. Dvojcu se, radi ubitačnije poente, mirne duše može pridodati i Ben Stiller.

Naime, Noah Baumach, autor filmova Kicking & Screaming, The Squid And The Whale i Margot At The Wedding i jedan od rodonačelnika hiperverbalnih Sundance nezavisnih drama, ima novi film u kom glumi Ben Stiller. Baumbach je obznanio da je nadahnuće za scenario pronašao u LCD uratku New York I Love You, But Your Bringing Me Down. Stoga nimalo ne iznenađuje što je izardu soundtracka za priču o poraženom i razočaranom Njujorčaninu koji traži utočište u simulakrumu sreće pod kalifornijskim suncem poverio upravo Murphyju.

Ne iznenađujue ni što je Murphy tu privlačnu ponudu za dalje širenje svog vidokruga prigrabio. Može da začudi jedino to što je je smogao snage, energije, ideja i vremena da se i time pozabavi, posebno tokom završavanja trećeg studijskog boja matičnog benda. I to bez otaljavanja posla. Greenberg OST u potpunosti opravdava izbore kako Baumbacha, tako i samog Murphyja.

Mnogo toga je na umu imao J. M. kada se latio ovog posla – želja mu je, priznaje, bila da osmisli vlastite note koje nimalo ne bi štrčale u odnosu na pesme (redom klasike) drugih autora koje su Baumbach i on na samom startu odabrali kao kostur ove muzičke pokrivalice. A izbor je izvanredan – počev od tipske, ali i dalje moćne Jet Airliner Steve Miller Banda, raskošnog starovremenskog popa It Never Rains in Southern California Alberta Hammonda, preko ponajboljeg rada Duran Duran The Chauffeur, začudne Suburbia Nite Jewel, malo prljavog i pretećeg bluza u Shot Down Sonicsa i Strange, dragulja suverenih vladara indie dream popa Galaxie 500.

Kao što se iz ovog nabrajanja vidi, reč je o nepatvorenoj muzičkoj aristokratiji, a Murphy je na blago mimikričan pokušaj da se udene među taj fin soj, istovremeno prateći i događanja i ton Baumbachove filmske priče, dodao i nameru da načini par posveta jednom od svojih muzičkih heroja, Harryju Nilssonu, kao simbolu dekadencije minulih vremena (tom se cilju najviše približio u lennonovskoj distorziji Oh You (Christmas Blues)).

A nije zaboravljen ni neprežaljeni Elliott Smith čiji dobri duh naprosto isijava u hrabro uprošćenoj Bithday Song.

Ozbiljne namere, srećom, praćene su sada već posve zaokruženim muzičkim umećem razbarušenog genija dance-punka. Photographs (prisutna i u klavirskoj i vokalnoj verziji) predstavlja sam vrh ovog samita na vrhu kada se pod lupom nađe isključivo Murphyjev autorski doprinos. Zanosna, rečita i nežna, ona nosi potencijal da sama po sebi ispripoveda sve staze i bogaze jedne ljubavne priče kojoj se nije dalo.

Jednostavnost čini srž i Please, Don’t Follow Me, a dah neočekivanog pružaju Murphyjev falseto u People (osmišljenoj kao pratnji pominjanoj The Chauffeur DD), te nevaljali flamenko predah uz Gente.

James Murphy se svojski potrudio i stvorio razaznatljiv i inteligentno istkan ogratač za  intelektualistički intoniranu filmsku priču koja treba da  nas fascinira svežinom perspektive. Međutim, otvoreno suptilan pristup, zasnovan na taktu i smišljenoj umerenosti, pomalo zbunjuje pred izlazak LCD Soundsystema.

Valja nam malo sedeti na rukuma, pa dočeketi trenutak kada ćemo ustvrditi da li je ovo zaokret u preferencama Jamesa Murphyja ili ipak znalački prilagođen nastup na ovom muzičko-filmskom „samitu na vrhu“.