(4AD)
Osmi album Tindersticksa ponovo promašuje metu, ali barem donosi nekoliko pesama koje pokazuju zašto su i klonuli Tindersticks nasušna potreba svih pop-depresivaca
Šta da se radi kada vaš lični bol, uz to, po tvrdnjama ogromne većine upućenih i odlično i osobeno artikulisan, zapadne u senku narastajućeg sveopšteg/planetranog bola opipljivije sorte? To je pitanje za čijim odgovorom Tindersticks tragaju i na osmom studijskom albumu.
Zaplet se dodatno usložnjava kada se pri oceni okolnosti nastavka ovog (još jednog "povratničkog") albuma uzme i fakat da Tinderticks, evo, gotovo već deceniju tragaju za dobitnom kombinacijom, sigurnim izlazom iz kreativne stagnacije, pri čemu se, uz izvesne ograde i relativizovanja, kao poslednje uspelo ostvarenje nameće Can Our Love... iz sada već davne 2001. godine.
Falling Down a Mountain predstavlja još jedan dostojanstven poraz u tom naumu. Drugim rečima, ploča promašuje cilj, ali ipak nudi nekoliko dobrih i upečatljivih numera koji će poslužiti kao dobar izgovor sledbenicima da pokažu još malo strpljenja i ipak ne okrenu leđa klonulim idolima. Uprkos naporu koji se mora poštovati, preovlađujući utisak koji ostaje i nakon višestrukog preslušavanja albuma ipak ostaje da je bend i dalje umoran.
Nažalost, ni prisustvo svežih pridošlica (Earl Harvin na bubnjevima i David Kitt, mahom zadužen za gitarski departman) nije uspelo da preokrene stvari u tom pogledu.
A počinje silovito. Distorzirani jazz u maniru Erica Truffaza dominanta je naslovne numere, u kojoj ispod monotone osnovne muzičke fraze naprosto pulsira pritajena mahnitost koja sluti i buku i bes. Keep You Beautiful je, pak, solidan auto-pilot trenutak, a problem nastaje onog trenutka kada se prisetite da upravo Tindersticks imaju barem desetak boljih radova na istu temu.
Harmony Around My Table, premda budi trenutnu asocijaciju na Can We Start Again, donosi dovoljno svežine i ukras koji evocira Motown zvuk. Peanuts vraća ovu gospodu u poznate zabate, te ova delimično simpatična kabaretska pošalica u vidu zakletve na ljubav bez roka trajanja, označena budalastim tekstom o kikirikuju kao tački razdvajanja, a kasnije i sponi klonulih ljubavnika, ostaje u senci auto-uzora – čuvene Travelling Light. Šteta, jer je sneno zavodljivi vokal folk pevačice Mary Margaret O’Hare zaslužio i domišljatiju podlogu od ne baš najveštijeg poigravanja nasleđem velikog Leeja Hazlewooda.
Tex-mex je adrersa i ishodište čak dve pesme na ovom albumu – poletne She Rode Me, koja predstavlja omaž priči o mariachijima i instrumentalne Hubbard Hills, koja zaziva dramske trenutke spaghetti western filmova, ali, uz sve simpatije, ne može se prenebregnuti da još uvek živi i zdravi Calexico to ipak rade bolje.
Završni segment, na sreću, daje ovom izdanju potpuni razlog postojanja. Black Smoke predstavlja Tindesrsticks ekipu u najboljoj formi i podsećanje na brojne sjajne živahnije pesme sa njihovih najuspelijih albuma. Factory Girl je u svakom pogledu potpuni trijumf, a ova klavirska bajka bi bila najefektnije pojašnjenje neverziranima zašto se Tindersticks tako strstveno i odano vole. Pa i kada posustanu.
Piano Music u sećanje zaziva radove na polju filmske muzike. Ova dramatično-potresna, na trenutke jezovita extravaganza ostavljena je s pravom bez tekstualne oblande.
Ovom albumu, kao i nizu prethodnih, manjka duboko ličnih, a himničkih trenutaka (poput Another Night In, Dying Slowly, Tiny Tears, Rented Rooms...), ali on ipak uspeva da se postavi kao valjan razlog za neko, daće Bog, skoro gostovanje poput onog za dugo pamćenje u prestoničkom SKC-u pre sada već mnogo godina.
Neke ljubavi pak zavređuju nove početke u dugom nizu.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
tijana (gost)
| 01.02.2010. 14.04.28
klonuli, promašuju metu, nemaju dobar album od 2001? bezveze, trebalo bi ipak da piše recenziju neko ko ima sklonosti ka bendu o kom govori. "waiting for the moon" i "hungry saw" su dva dobra albuma, novi još nisam čula ali posle ovakve recenzije ne bih ni dobila želju.
-
baster vudu (gost)
| 01.02.2010. 18.50.15
album je cestitanje nove godine. recenzija prilicno omasena. obavezno poslusati!
-
mali pera (gost)
| 01.02.2010. 21.01.34
ja nacuo da mozda opet dolaze u maju, je l' zna neko nesto?
-
Alex (gost)
| 01.02.2010. 23.02.54
Janković promašuje metu, ili ispod, kao ovde, ili iznad - prehvaljuje, kao u slučaju poslednjeg Zoot Woman.
-
tozzinjo (gost)
| 01.02.2010. 23.21.51
sve je to meni jedno te isto. textovi , naricanje u stilu "jutro je jutro je, kad te nema bolje da se nisam ni probudila, nema mesta na jastuku koje nisam ljubila" ...samo u nekom "urbanijem" fazonu...
-
Bojana (gost)
| 02.02.2010. 11.28.20
Album nije los, ali svakako ne dostize vrhunce iz vremena Curtains i drugog albuma.
Ako uporedim ovu recenziju sa recenzijom objavljenom ovde:
http://www.b92.net/kultura/mojugao/index.php?nav_id=406427
rekla bih da je moja impresija negde izmedju.
-
tijana (gost)
| 02.02.2010. 14.51.14
Bilo je neke priče o koncertu na B92, ali nije potvrdjeno. Na njihovom sajtu piše samo Zagreb 8. maj i Ljubljana 9. maj
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.