Baštinici melanholičnih zvukova 80-ih se ne predaju
Glenu Johnsonu, udarnoj igli Piano Magica, po svoj prilici je krenulo u životu, jer, eto, ispunile su mu se dve krupne želje. Naime, na samom početku priče, Johnson je izjavio da želi da Piano Magic (p)ostane usko jezgro kome bi potom pristupali kreativci sa raznih adresa.
Kako je ostao jedini prvobitni član PM-a, ta mu je želja ispunjena. Osim toga, Johnsonu se ostvario i davnašnji san – očigledni uzori Brendan Perry i Peter Ulrich (Dead Can Dance) su pristali da sarađuju sa njim. Tek početak priče, a već dvostruki ćar.
Nakon dva problematična (premda kvalitetna) izdanja – Disaffected (2005), koji je stvari odveo ipak preblizu pop-voda, i Part Monster (2007), kome je falilo svežine i jasnijeg kohezivnog faktora) – Johnson, pojačan anglo-franko kreativcima sa Ovations kreće u novi boj.
I, zbilja, izdanju se ne može ništa krupnije zameriti. Ima ovde poznatih nota, ali nekako se oduvek činilo da u konkretnom slučaju diskretna autoreciklaža nikada nije bila odraz nemoći, bezidejnosti i/ili nemara, već autorske osobenosti i istrajnosti. Pa i po cenu podignutih obrva dežurnih cepidlaka. Jer, Johnsonov coldwave/ghostrock i dalje zvuči ubedljivo i zavodljivo.
Čast da otvori ovaj album pripala je tipskoj PM mračnjaštini The Nightmare Goes On, očitio nadahnutoj zvucima New Ordera i Dead Can Dancea, u dovoljnoj meri osveženoj sugestivnom upotrebom čela. March of the Atheists, uz polemički tekst na temu razdora na relaciji teističkog nasuprot ateističkog poimanja sveta je, ipak, očiglednije oslanjanje na muzički svetonazor Dead Can Dance preteča.
I pored otvorenog mimetizma u konceptu, ova pesma deluje dovoljno sveže, pre svega zahvaljujući produkcijskom ruhu sa pravom adresom u predelima Magreba i dramatičnom vokalu koji saopštava krupne istine i dubioze, što je recept koji srećemo i nešto kasnije, u La Cobardia de Los Toreros.
Slični su i izvor i ishodište u izuzetnoj A Fond Farewell, takođe zasnovanoj na upadljivom pečatu gotha karakterističnog za 80-te prošlog veka, a između ove dve numere udenulo se nečekivano industrial, gotovo NIN prangijanje u On Edge. Nenametljiva, ali vrlo dobra The Blue Hour još jednom razotkriva Johnsonovu opčinjenost psihodeličnim radovima Joy Divisiona i The Cure sabraće.
Istu putanju prate, mada sa povišenim energetskim punjenjem, Recovery Position, The Faint Horizon i You Never Loved This City (koja se izdvaja po duhovitosti ne toliko tipičnoj za Johnsonov doživljaj sveta). Na kraju eterični zagrljaj i (zakasnela) nežnost u Exit, koja na mudar način spušta loptu i pruža predah.
Ovations je precizan odraz ličnog muzičkog mikrokosmosa i zrelo delo autora koji u svojoj postavci uspeva da žonglira mimikrijom, tvdoglavošću i stvaralačkom kompetencijom. Sasvim, sasvim dovoljno.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
m.sawyer (gost)
| 23.12.2009. 12.28.51
Piano Magic nisam ranije slusao, naisao sam na njih i skinuo ovaj album koji me je prilicno prijatno iznenadio.
March of the Atheists je vise nego zavodljiva, narocito zbog svoje tematike. The Nightmare Goes On, You Never Loved This City i La Cobardía De Los Toreros su izvrsni predstavnici ovog albuma koji cu tek u narednom periodu jos vise slusati, a i cekiracu ovaj bend na nacin na koji to zasluzuju.
-
Vrabac (gost)
| 23.12.2009. 13.32.18
@m.sawyer
Na neki način ti zavidim! :)
Znam kako je meni bilo kada sam ih otkrio... U vreme "Disaffected" albuma!... Od tada su mi medju najdražima...
I da se razumemo... I kad izbace slabiji album (a ovaj im je jedan od retkih slabijih u inače prebogatoj diskografiji!) bolji su od bilo kog benda iz branše!
-
vasilevs (gost)
| 23.12.2009. 16.41.13
kad vec licitiramo, ja sam matora kvaka, slusao sam ih jos od vremena Mersera i sjajne Sleep At the Bottom sa jos sjajnijim LOW
I radujem se novom albumu, naravno...
-
Milosh (gost)
| 23.12.2009. 18.24.45
I ja sam nedavno otkrio Piano Magic i svideo mi se prilično novi album, a što kaže Vrabac, oni i nemaju stvarno slabih albuma.
-
Cika Iga (gost)
| 23.12.2009. 20.46.18
ja sam slušao piano magic pre svih vas.
-
kleo (gost)
| 23.12.2009. 23.51.21
Divni su, nisam jos slusala ovaj album ali radujem se unapred, cak i ako je slabiji... uvek divna atmosfera, meni nijedan album nije bio bas kompletan ali je na svakom bilo bisera!
-
zbilja (gost)
| 24.12.2009. 08.40.11
jeste li vi ozbiljni? na prethodnom je bar bilo 3-4 dobre pesme i par prosecnih, a na ovom nijedna ne valja. drzacu se low birth weight-a i zazmuriti na ovu jadnocu.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.