Razglednica iz Haga

Hans-Christian Schmid se od sredine devedesetih do danas potvrdio u nizu žanrova. Kao pripadnik takozvanog Novog talasa nemačkih reditelja, Schmid filmovima poput 23, Lichter ili Rekvijem nastoji ne samo da prikaže, već i da interpretira realnost. Većinu filmova zasniva na istinitim događajima, prenoseći ih na platno u stilu koji se često približava dokumentarnom.

Schmidov novi film Oluja kroz individualan slučaj sagledava mogućnost Haškog tribunala da se izbori sa nasleđem ratova na Balkanu tokom devedesetih. U razgovoru za Popboks, Schmid priča o dugotrajnom pripremanju Oluje i nemačkom viđenju balkanskih sukoba, i pokušava da obrazloži način na koji je odabrao da ih predstavi. Schmid govori i o svom opažanju Beograda, neuspelom angažovanju Bogdana Diklića, reakciji haških zvaničnika na film, kao i o uticaju hapšenja Radovana Karadžića na snimanje.

Pre snimanja Oluje imali ste za sobom iskustvo filma Lichter iz 2003. koji je smešten na poljsko-nemačkoj granici, ali se takođe bavi delikatnom društveno-političkom situacijom. Meni je, kao strancu koji ne zna ništa o tom području, film delovao autentično. Koliko teško je bilo to postići, s obzirom na to da niste iz te oblasti?

U to vreme sam se preselio u Berlin i ni ja nisam znao ništa o poljsko-nemačkoj granici. Slučajno sam se jednom prilikom našao tamo u poseti i video da je mesto zanimljivo. Ponekad ideja za film krene od mesta. Shvatio sam da se puno lokalnih priča može ispričati kroz epizodnu strukturu. Pokušali smo da ne istražujemo previše, jer nam se činilo da je dovoljno shvatiti kako to mesto funkcioniše, a onda izmisliti priče. Sve su se one ticale ljudi u potrazi za srećom. Direktor fotografije, Bogumil Godfrejow, s kojim sam tada počeo da radim, često je snimao iz ruke, čime se film približio dokumentarnom stilu.

S druge strane, iako imaju političku pozadinu, Lichter i Oluja se ne svode na prepričavanje novinskih članaka i izveštaje s lokacija, već pokazuju i elementarno interesovanje za pojedince. Lik prevodioca, Sonja, koja je u dilemi da li da preveze izbeglicu iz Ukrajine preko granice, nalazi se u istoj poziciji kao glavni lik Oluje. Obe su već dugo deo institucije i u jednom trenutku povlače crtu i odlučuju da promene nešto i pomognu određenoj osobi.

Kako je Lichter primljen u Nemačkoj i od strane lokalnog stanovništva?

Film je dobio nagradu na Berlinaleu, što mi je tada dosta značilo. Gledalo ga je 160 000 ljudi u Nemačkoj, što i nije neka cifra, ali s obzirom na temu, to i nije loše. Problem u bavljenju filmom je što retko kada dođete do publike kojoj je priča namenjena. Obično samo dođete do ljudi koji ionako dele vaše mišljenje. Ljudi iz Frankfurta na Odri koje vidite u filmu verovatno se nisu ni potrudili da ga pogledaju. Film je pušten jednom u Frankfurtu, čemu su prisustvovali lokalni političari i stanovništvo i usledila je vrlo živa rasprava o tome da li smo njihov grad prikazali u previše negativnom svetlu. Oni su smatrali da je to sjajno mesto za život, ali ako studenti redovno hvataju noćne vozove za Berlin umesto da ostanu u Frankfurtu, to meni ne deluje tako sjajno. No, interes političara je da se to drugačije prikaže.

2004. ste osnovali sopstvenu produkcijsku kuću 23|5, čime ste stekli određenu nezavisnost u radu. Koliko ste nezavisnosti imali u slučaju Oluje, s obzirom na to da je u pitanju skupa, međunarodna produkcija? Da li je danska kuća Zentropa, kao sufinansijer projekta, sve kreativne odluke prepustila vama i koscenaristi Berndu Langeu ili ste morali praviti kompromise?

Bilo je komplikovano samo s finansijske strane, jer nije lako skupiti 5.9 miliona evra. Do te sume nismo mogli doći u Nemačkoj, tako da smo novac morali tražiti po drugim zemljama. Eurimages (fond pri Savetu Evrope za koprodukciju evropskih filmova, prim.aut.) je jako komplikovana organizacija i morali smo da popunimo bezbroj svakojakih obrazaca da bismo se prijavili. Ali imao sam potpunu slobodu. Niko iz Zentrope nije tražio nikakve izmene u scenariju ili lobirao za određenog glumca. Pustili su filmadžijama da rade svoje do te mere da smo čak počeli da se pitamo koliko su uopšte zainteresovani za projekat. Naravno, s ekonomske tačke gledišta, potpuno je imalo smisla angažovati i glumce iz Skandinavije i Holandije, niti je to predstavljalo problem, jer je zapravo u skladu s međunarodnom strukturom Tribunala.

Da li ste tokom sukoba na teritoriji bivše SFRJ imali ikakvih dodira s tim područjem, ili ste ga prvi put posetili tokom pripreme za film?

Prvi put sam bio u Bosni dok smo istraživali, godinu dana pre snimanja. Tokom rata, bio sam student filma u Minhenu i bavio sam se daleko jednostavnijim stvarima. Tada se nikako ne bih usudio da snimim film o nečemu tako složenom.

Verovatno ste u to vreme čitali o ratu u novinama. Koliko daleko vam se to činilo?

Ono što mi je oduvek bilo čudno je do koje mere smo razvili sposobnost da ne mislimo o tuđim problemima. Ja mogu u miru i spokoju provesti čitav život u Berlinu, i da me ne bude briga ni za šta, što bi bilo glupo, ali, s druge strane, nemoguće je svoj život i rad posvetiti svim problemima ovog sveta.

Živeo sam kao student jednog od najbogatijih filmskih fakulteta na svetu, a 500-600 km odatle ljudi su se međusobno ubijali. Da, čitao sam o tome u novinama, gledao TV izveštaje.

Slažete li se da su nemački mediji bili pristrasni u izveštavanju i često anti-srpski nastrojeni?

Jesu, svakako. I kako onda saznati istinu ako vesti dobijate samo sa nemačke televizije ili iz malog broja novina? I kao što to uvek biva, interesovanje postoji kad rat izbije, ili recimo kad je Karadžić uhvaćen, ali ubrzo zatim nestane. Takve stvari je teško ispratiti u svetu gde se tako brzo živi i ubrzo postanete jako zbunjeni. Bosanski Srbi, bosanski Hrvati, Bošnjaci... Treba zaista da želite da razumete da bi vam to pošlo za rukom.

Šta vas je onda, kao Nemca i osobu koja nije imala dodira s ovim delom sveta, privuklo da se pozabavite pitanjem Haškog tribunala?

Puno toga. Kao što sam pomenuo, tu je elementarno interesovanje za likove kao što su Hannah i Sonja koje su u moralnoj dilemi. Tu je i pomenuta činjenica koliko neverovatno ljudsko neznanje ume da bude. Sve je počelo interesovanjem za međunarodno pravo na osnovu romana koji sam pročitao. Usledio je članak u nedeljniku Der Spiegel o nemačkoj tužiteljki Hildegard Ürtz, s kojom smo kasnije stupili u kontakt. Kad smo se Bernd Lange i ja, posle sastanka s njom u Hagu, vratili u Berlin, shvatili smo da bi žena poput Hannahe, odnosno Hildegard, bila zanimljiva kao lik u filmu, i da su problemi kojima je preokupirana upravo ono što bi nas zanimalo.

O međunarodnom pravu i ratovima na Balkanu nismo znali gotovo ništa, tako da nas je čekalo puno posla. Upoznali smo puno ljudi, pročitali brdo knjiga, išli korak po korak i postepeno se bližili odluci da li sve to što smo saznali možemo da pretvorimo u scenario ili pokušavamo nemoguće. Negde između početnog i narednih razgovora s Hildegard osetili smo da imamo zanimljivu temu i zanimljiv, emocionalan odnos dve žene, Mire i Hannahe.

Dakle, emotivni zaplet koji nose Mira i Hannah se ispostavio kao najpogodnije sredstvo za iznošenje političkog stava.

Kao pisac uvek imate političko mišljenje. Stav koji imate kao pisac verovatno je najvažnija stvar u naraciji, ne samo prema politici, već i prema ljudima i društvu. Stotinu ljubavnih priča uvek će se međusobno razlikovati zbog različitih stavova pripovedača.

Naš utisak je bio da su međunarodno pravo i Haški tribunal važna pitanja, kao i problemi u radu sa kojima se Tribunal suočava, i da Ujedinjene nacije treba da mu odobre dovoljno vremena i dovoljan budžet. Smatrali smo da nikad nije potpuno zadovoljavajuće kada sudovi nisu smešteni u regiji gde se rat desio, i da je Tribunal eksperiment koji u tu regiju treba da prenese vladavinu prava. To je veoma zanimljiva postavka i šta god da smo saznali u vezi s tim budilo je naše interesovanje.

Sada kad se film uveliko prikazuje i videli ste prve reakcije publike, imate li utisak da ste ispunili početni cilj?

Samo donekle. To je sastavni deo bavljenja filmom. Nikada ne dobijete ono što ste u početku zamislili. Film poprima drugačiji oblik kad lik u scenariju postane glumac, ili kad u potrazi za lokacijama nađete nešto lošije ili bolje od očekivanog. To se stalno menja i sada verovatno ne bih ni bio u stanju da kažem šta mi je tačno bila namera pre tri godine. Ali jesam zadovoljan rezultatom. Nema ničeg u filmu čime sam potpuno nezadovoljan ili za šta mislim da je pogrešno.

Lichter, koji se takođe bavi multietničkim područjem, prikazuje Nemce, Poljake i imigrante iz raznih zemalja, i gledalac stiče potpun utisak, jer ste pojedinačno objasnili poziciju svake strane. Oluja ima drugačiji pristup, jer stavlja akcenat na jednu stranu.

Koju stranu?

Mira je prikazana kao žrtva, i čitav film zasnovan je na njenoj ličnoj poziciji, a znate šta ona kao individua predstavlja.

Da... (pauza) Kad krenete da pišete priču zasnovanu na nečemu iz stvarnog života, ne možete u potpunosti izmisliti događaje. Morate odabrati da li je svedok Musliman ili Hrvat, muško ili žensko i sl. (pauza)

Istraživanje smo započeli u Zagrebu i bili smo blizu odluke da priča bude zasnovana na Anti Gotovini, što nam nije uspelo. S druge strane, dramaturško-kinematografski gledano, zanimljivo je da je Hrvatska bliža Evropskoj uniji zbog saradnje s Haškim tribunalom nego što je to slučaj s Republikom Srpskom. Može vam zazvučati čudno, ali za potrebe trilerskih elemenata, neophodna vam je određena vrsta antagonizma. Na osnovu boravka u Banja Luci i onoga što smo pročitali o Republici Srpskoj, smatrali smo da je treba obraditi kao državu koja ne sarađuje s Tribunalom na način na koji Tribunal očekuje. Time smo došli u opasnost da upadnemo u kliše u kom su bosanski Srbi negativci, a muslimanska žena žrtva. Kako slika ne bi bila potpuno crno-bela, pokušali smo, kao i u Lichteru, da prikažemo nijanse sivog. Pokušali smo da uvedemo političara iz Banja Luke, koji u filmu predstavlja Alića, i damo mu dobre argumente, iako to možda nisu vaši argumenti.

Lik demokratskog političara iz Republike Srpske jedini donekle baca svetlo na stvari iz srpske perspektive.

Tu je on, tu je upravnik hotela, zastupnik odbrane... Njega igra Hrvat (Tarik Filipović prim.aut.), što ćete vi možda primetiti, ali nemačka publika neće. To je jako nezgodno. Kao reditelj iz Nemačke, u tim stvarima zaista moram da verujem realizatorki kastinga. Na njoj je da proceni da li je u redu da određeni glumac, recimo iz Beograda, jer imali smo audiciju i u Beogradu, igra bosanskog Srbina.

Kakve ste utiske poneli iz Beograda?

U Beogradu sam proveo samo jedan dan. Sreli smo se s Bogdanom Diklićem, i jako smo ga želeli za ulogu upravnika hotela. Znao sam ga iz filma Jasmile Žbanić i drugih filmova, znao sam da je zvezda, i iako je mala uloga u pitanju, želeo sam da taj upravnik bude pozitivac, i da, dok ga gledate zavaljenog u fotelju, nemate sumnje da je u pitanju veoma prijateljski nastrojena osoba. Za to mi je bio potreban dobar glumac. Nažalost, Diklić je morao da operiše oko i nije smeo da rizikuje.

Dok sam sedeo u bašti pored Narodnog pozorišta u Beogradu, saznao sam koliko je grad bio liberalan i avangardan tokom sedamdesetih, i kako bih onda mogao prikazati Srbe u lošem svetlu? U Bavarskoj, odakle sam, u susednom gradu imam nacionalističkih seronja preko glave i ne moram da potežem čak na Balkan da bih došao do takvih ljudi.

Sve se svodi na poboljšanje komunikacije i polaganje nade u mlađe generacije. Kakve vi imate veze sa srpskim vojnikom koji je možda ubio nekog u ratovima devedesetih? Ili, šta ja imam zajedničko s mojim dedom nacistom? Nadam se, ne puno toga.

Da se vratim na početno pitanje, polazeći u Banja Luku, nisam imao predstavu kako će tamo biti. Kad Milan Baštinac, političar s kojim smo se tamo sreli, kao bosanski Srbin kaže da se ne oseća kao Srbin, već kao Bosanac, nekome ko dolazi sa strane to je jako teško da razume. Neke od rečenica iz scenarija koje Jonas Dahlberg (Rolf Lassgård) izgovara na kraju o tome kako mladi ljudi u Bosni žele da putuju i dobiju ono što im sleduje, to je nešto što se definitivno da osetiti u Banja Luci. Zašto bi se mlada osoba iz Banja Luke razlikovala od bilo koje druge?

U suštini, tim elementima nagoveštavate nadu za pomirenje.

Da. Po mom shvatanju, prostor bivše Jugoslavije je deo Evrope i treba da bude deo Evropske unije. Za to je potrebno puno tolerancije i razumevanja s obe strane... Juče sam pričao s jednim istoričarom iz Sarajeva, koji mi je rekao da ne želi da se dopadne Evropskoj uniji zato što je postao light verzija muslimana. Sarajevo izgleda skoro kao prosečna evropska prestonica, žene ne izgledaju onako kako biste zamislili muslimanku itd. On kaže da želi da ima svoju religiju i bude poštovan na osnovu toga što jeste i čime se bavi. Mislim da je integrisanje države kao što je Bosna, gde više etničkih zajednica treba da žive zajedno, velika prilika za Evropu. Možda to zvuči kao bajka, ali treba bar da se nadamo.

Šta mislite kakav će utisak o ovom regionu i onome što se desilo steći prosečan Nemac, ili bilo koji stranac koji vidi ovaj film?

(pauza) Ne znam koliko će publika moći da zaista shvati ovdašnju političku situaciju. Mislim da će lakše razumeti poziciju Tribunala, na šta je film delom usredsređen. Sve te teme pominju se u dijalozima, kao kada npr. Jonas kaže da se ovde dolazi kao na safari, to zaista predstavlja način na koji Tribunal radi, to je takođe deo istine.

I da, postoji opasnost da će publika steći pogrešan utisak o Republici Srpskoj. To je već meni teško da procenim, treba pitati publiku.

Ono što mi je bio nerešiv problem u scenariju je to što postoji ogromna količina informacija koju bih hteo da predočim publici u Nemačkoj. Kako rešiti koje informacije su neophodne? Ne možete dovesti publiku i reći im: “Hajde da popričamo jedno pola sata da vam pojasnim situaciju, pa onda da odgledamo film zajedno“. Uviđam da par scena predstavljaju kompromis u smislu uvođenja i objašnjavanja, ali to nikada ne bih tako uradio da nisam smatrao da je to minimum informacija koje moramo dati.

Kako su ljudi iz Tribunala reagovali na film i političke igre koje su prikazane?

Nisu svi bili zadovoljni. Glavni tužilac, Serge Brammertz, bio je na Berlinskom festivalu i tom prilikom smo pričali pola sata. Mislim da se složio s onim što smo pokušali da kažemo, ali da bi on lično izneo druge zaključke da sam ga pitao kako vidi rad svojih ljudi. S druge strane, tu su ljudi kao što je bivši predsednik suda, Fausto Pokar, američki branilac Michael Carnavas, tužilac Daryl Mundis, koji su pročitali scenario i rekli da to jesu problemi sa kojima se suočavaju. Pod pritiskom su zbog vremena, ne mogu da dovode nove svedoke, jer sudija kaže da vreme ističe, i to jesu činjenice, to nije izmišljeno. Naravno, neki ljudi su otvoreniji i ne smeta im kritika, dok bi drugi više voleli da javnost ne zna za te probleme.

Najdramatičniji aspekat filma je Mirina moralna dilema između onoga što je etički ispravno s jedne, i lične bezbednosti i bezbednosti njene porodice s druge strane. Da li program zaštite svedoka nije uključen u film da ne bi umanjio tu dilemu?

Programi zaštite svedoka postoje, ali stalno se dešava da imena procure u medijima. Skoro se desilo da je Vojislav Šešelj objavio imena svedoka. Verovatno nije moguće u potpunosti zaštititi svedoke, bar ne u njihovim gradovima pre nego što odu u Hag ili pošto se vrate. Ništa nismo izmislili samo da bismo imali suprotstavljene strane.

Dobili ste dozvolu da snimate u samom Tribunalu. Zanimljivo je da je Radovan Karadžić uhapšen upravo u vreme vašeg boravka u Hagu. Da li je to uticalo na snimanje?

Imali smo dozvolu da snimamo u foajeu, ispred zgrade Tribunala i na terasi. Karadžić se po prvi put pojavio na sudu baš u periodu snimanja. Par dana ranije su nam javili da tog dana ne možemo da snimamo, tako da smo tada prešli na drugu lokaciju, a potom se vratili u Tribunal da nadoknadimo taj jedan dan. Sasvim je razumljivo da se takve stvari dešavaju. Zapravo, nisam ni očekivao da dobijemo dozvolu za snimanje. To me je zaista iznenadilo. Ljudi u Tribunalu su bili vrlo pristupačni, otvoreni za razgovor i zainteresovani za projekat. Deo te zainteresovanosti leži možda i u tome što njihov posao ume da bude dosadan, pa su povremeno delovali kao da s velikim zadovoljstvom pričaju o filmu. Ta otvorenost mi je takođe povećala osećaj odgovornosti da ne prikažem ništa što ne deluje istinito.

To što su scene u sudnici snimane iz ruke svakako doprinosi tome da deluju autentično, ali da li se kulminacija filma, kad tužiteljka odbija da poštuje proceduru i uprkos sudijinom nalogu insistira da ispita svedoka, uklapa u realističnost koju pominjete?

Takve stvari se svakako ne dešavaju često. U pitanju je dramatizacija. Znali smo za svedoke koju su bili dovedeni u Hag, i koji su čekali u prostoriji za svedoke, da bi na kraju bili obavešteni da ipak neće svedočiti, jer je sklopljen nekakav dogovor. Ipak, nisam čuo da se neki svedok baš tokom ispitivanja našao usred tog procesa sklapanja dogovora. To je sloboda autora, kao što je sloboda publike da na to kaže: „Ma daj, ne seri.“ Nama je taj izbor delovao ispravno i uklapao se u kontekst priče.

Hoće li i naredni projekat biti političke prirode ili je ovo bilo dovoljno za neko vreme?

Još uvek nemam planove, jer smo sve do sada bili zauzeti ovim filmom. Upravo počinjem da pišem, ponovo s Berndom Langeom, ali za sada još uvek samo iznosimo predloge jedan drugom.