Uvela ruža

Naslov originala: The Brothers Bloom
Scenario: Rian Johnson
Uloge: Adrien Brody, Rachel Weisz, Mark Ruffalo, Rinko Kikuchi, Robbie Coltrane, Maximilian Schell
Žanr: avantura
Trajanje: 113. minuta
Produkcija: SAD

Negde tokom 2007. godine, na sva zvona je obznanjeno da se u Srbiji snima novi američki spektakl i da će, rame uz rame sa holivudskim zvezdama, u njemu zaigrati i naši glumci. I zaista, Josif Tatić, Slobodan Ćustić, Branka Pujić i Ana Sofrenović se mogu videti u filmu – ali samo na sekundu ili dve i, sa izuzetkom „naše Engleskinje“, bez i jedne jedine reči teksta. Na nesreću, zapostavljanje srpskog glumačkog blaga, najmanji je problem ovog filma.

Braća Bloom (Brody i Ruffalo) su profesionalni prevaranti koji, uz asistenciju misteriozne Bang Bang (Kikuchi), krstare zemaljskom kuglom u potrazi za uzbuđenjima i žrtvama od kojih će izmamiti novac. Kada na pozornicu stupi ekscentrična bogatašica Penelope (Wiesz), ionako napregnut odnos među braćom se zapetljava, sve do tačke kada je u pletivu teško razaznati šta je istina a šta još jedna prevara.

Koristeći se zapletom Žaoke i Prljavih pokvarenih prevaranata, Johnson svoj novi film komplikuje brojnim a potpuno nepotrebnim književnim referencama. Kakve veze imaju Homer i James Joyce sa ovim zamešeteljstvom, ostaje da se utvrdi dodatnom ekspertizom. Umesto Penelope, lik koji tumači Rachel Weisz mogao se zvati i Ana Karenjina – razlika se ne bi osetila.

Postmoderni koktel istorijskih i književnih likova korišćen je i ranije sa mnogo više smislenosti (Liga izuzetnih džentlmena, na primer) ali u Braći Blum gubi predmetnost zbog gotovo potpune proizvoljnosti. Citiranje književnih klasika je tu samo da bi se pokazalo koliko je scenarista/režiser načitan i obrazovan.

Dok je u svom prvom film, srednjoškolskom trileru Brick, bio nadahnut Lynchovom začudnošću, Jonhson je u Braći Blum zajahao joie de vivre poznijeg Kusturice. Priča koju je smislio Johnson mogla je da popuni kratki metar, ali razvučena na dva sata nije dovoljna da održi pažnju.

Alanfordovski humor do izvesne mere oneobičava postavku, što na početku filma uliva određenu nadu, ali kako minuti prolaze, ispraznost je sve očiglednija. Brojni nepotrebni rukavci i ćorsokaci doprinose baroknoj pretrpanosti koja ne uspeva da zakamuflira idejno siromaštvo.

Ako se tome dodaju loše napisane replike („Ja sam epileptična fotografkinja“), nerazvijeni likovi (jedino Brody i Weiszova uspevaju da, koliko toliko, udahnu malo živosti) i odsustvo bilo kakvog smera Braća Blum su brodolom koji ne donosi ništa suštinski novo u podžanr avantura o varalicama.