Ovo nije glupi tinejdžerski film

Kada bi se neko latio pravljenja liste neospornog sadržaja vremenske kapsule u kojoj bi bile pohranjene sve bitne odrednice neprežaljenih 80-ih minulog veka, uz sumnjive modne izbore, nerezonske frizure, pregršt zavodljivog glavno tokovskog pop-rock zvuka, mesta bi se se moralo naći i za ostvarenja koja je pisao i režirao nedavno preminuli (6.8.2009.) John Hughes. Zapravo, ako se iole bolje razmisli na tu temu, ostvarenja Johna Hughesa bi sama po sebi bila dovoljna da posluže toj plemenitoj svrsi.

Za početak, John Hughes je bio divna osoba. Tako tvrdi Matthew Broderick. A saglasan je i njegov Ferris Bueller koji jeste zamlata, ali nikada ne bi u prazno hvalio svog filmskog tatu. A John Hughes je bio upravo to. Otac čitavoj armiji sadašnjih i bivših zvezda i jednog filmskog (pod)žanra – omladinske komedije sa prepoznatljivim melanžom melanholije, diskretnog teen angst-a i upadljivog pop-sentimenta.

Odrastanje tokom 80-ih za mnoge, pa i za potpisnika ovih redova, ne bi bilo ni približno isto da nije bilo filmova poput Slobodan dan Ferisa Bjulera (Ferris Bueller’s Day Off), Lepotica u ružičastom (Pretty in Pink) ili The Breakfast Club.

Njegovi filmovi postali su dom za titraje krkih tinejdžerskih duša širom planete. Utočište i projekciono platno za sve one osećaje koji nas oblikuju u tim ranim danima, a koje smo deceniju kasnije, zatrpani novopridošlim nesigurnostima i spasonosnim cinizmom, spremni da prezremo. Osećaje smo možda odbacili, ali majstore, kakav je Hughes neosporno bio, nikada.

U ovom vremenu hiperprodukcije zvezdolikih, značajnih i „svojevrsnih pop fenomena“ Hughesu je za rukom pošlo gotovo nemoguće ili bar teškom mukom ostvarljivo – da postane scenarista i reditelj čije filmove je lako razaznati u gomili sličnih, pa i uglađenijih i zavodljivijih.

U njegovoj matici bi to podveli pod – a household name. Prvenstveno tako što je John Hughes uspeo da izgradi neodoljivi mikrokosmos za svoje likove i priče koje je kanio da, u narednim filmovima, dopričava. 

Za zlatne dane svoje karijere zagrevao se kao TV scenarista i potpisnik predložaka za porodične komedije (par filmova iz National Lampoon’s serijala, nezaboravno subverzivni Gospodin Mama (Mr. Mom) sa Michaelom Keatonom...). A onda je maestro susreo svoju muzu i ključnu štićenicu – neprevaziđenu Molly Ringwald.

Ovaj susret preobrazio je opšte poimanje uspešne omladinske komedije tog doba. Šesnaest svećica (16 Candles), The Breakfast Club (ex-yu prevodi naslova ovog remek-dela kretali su se u rasponu od Klub ranoranilaca do Klub buntovnih) i Lepotica u ružičastom, uz nezaobilazni i nepatvoreno genijalni Slobodan dan Ferisa Bjulera predstavljaju krunske dokaze superiornosti američkog glavnotokovskog filma 80-ih. Ovi Hughesovi filmovi postali su deo kolektivnog pamćenja i nezaobilazna nadahnuća i reference za nadolazeće generacije filmskih kreativaca.

Da bi osvrt na ključna dela iz ovog odeljka Hughesovog opusa bio što precizniji, poemnutim filmovima treba pridodati i Some Kind Of Wondeful (koji nije režirao, a u kome scenaristički varira priču Lepotice u ružičastom) i Uvrnutu nauku (Weird Science), ostvarenje koje po tonu odudara od svih pomenutih, ali stoji kao očigledna prethodnica gross out izrazu kasnijih decenija.

Hughesov svet počiva na nekoliko stalnih i jasnih uporišnih tačaka – reganovska Amerika sa narastajućim jazom između klasa koji se da prespojiti samo putem romansi u koje se srlja nerazumno i otvorenog srca i/ili pokušajem vršnjačkog razumevanja preko pop-kulturnih lozinki (često preko pesama Beatlesa).

Iako naglašeno lokalni, svi ovi naslovi uspeli su da dopru i do publike sa raznih meridijana, lako prevladavši zamke kulturoloških relativiteta, čime Hughes postaje začetnik nadnacionalnog teen spirita.

Molly Ringwald je poželela da utekne iz Hughesovog gorkoslatkog srednjoškolskog zabata, gotovo čitave dve decenije krckajući miraz po beznačajnim TV produkcijama. Tek nenadavno se skrasila, i to u ulozi mame jedne tinejdžerke, u uspešnom i još uvek aktuelnom serijalu The Scret Life Of An American Teenager, a Hughes se vratio porodičnim komedijama. One su bile logično utočište za nekoga čije su se iskrene priče sa često naivnom verom u mogućnost oslobođenja od svekolikih stega činile izlišnim i prevaziđenim u eri pozerskog očaja izvikane generacije X ranih 90-ih.

Ređali su se naslovi Ujka Bak (Uncle Buck), Kovrdžava Sju (Curly Sue) i svakako najuspeliji spoj porodične zabave i slapstick razuzdanosti - serijal Sam u kući (Home Alone). Macaulay Culkin kao Kevin MacAllister, neodoljivi vragolan koji na bezbroj maštovitih načina brani porodični dom od nasrtaja provalnika je daleko najuspešniji film proistekao iz radionice Johna Hughesa i, gledano iz ove perspektive, predstavlja, u kreativnom smislu, njegovu labudovu pesmu.

Sjedinivši u sebi energičnost nadolazećih mladih naraštaja, šarm starovremenskih filmova i očaravajuću dobronamernost, Sam kod kuće je pronašao put do masovne publike.

Hughes potom pada na nešto niže grane script doktora i autora bezbrižnih, ali i mahom nebitnih varijacija na poznate note. Nižu se naslovi poput Denis, napast (Dennis the Menace), Flaber (Flubber), Čudo u 32. ulici (Miracle on 34th Street), serijal Betoven koji jesu nosili lako uočljiv pečat ispoliranog izraza virtuoznog Hughesa, ali su više bili podsećanje na njegove stvarne mogućnosti i krajnje granice rutinerskog pristupa, nego najava povratka majstora.

Ipak, neka vrsta povratka, odigrala se u dva naverata – kroz pomoć sinu Jamesu na mrtvoozbiljnoj teen drami New Port South i učešće na izradi scenarija za simpatičnu, ali nedovoljno duhovitu komediju Drillbit Taylor iz prethodne godine.

Interesantno je da uprkos talasu nekontrolisane i najčešće pogubne retromanije nijedan od naslova iz pera Johna Hughesa nije doživeo remake. Po svoj prilici jer spora nema da su mahom savršeni i ovakvi kakvi jesu potpuno porinuti u godine nastanka. Godinama unazad bilo je reči o remakeu/nastavku Ferisa Blujera, ali, pre će biti da je reč o pustim željama kako publike, tako i glumaca.

Ipak, sam John Hughes je doživeo posvetu – u odličnoj parodiji Ovo nije glupi tinejdžerski film (Not Another Teen Movie) školska kantina je nazvana po njemu. U smislu hrane i za dušu i za mozak. A Hughesova princeza postala je nadahnuće za umereni pop-hit italo disco restauratora, dueta Heartbreak.