Stariji, mudriji, dosadniji

Naslov originala: Harry Potter and the Half-Blood Prince
Scenario: Steve Kloves po romanu J.K. Rowling
Uloge: Daniel Radcliffe, Rupert Grint, Emma Watson, Michael Gambon, Jim Broadbent, Alan Rickman, Tom Felton, Helena Bonham Carter
Žanr: Fantastika/Avanturistički
Trajanje: 153 minuta
Produkcija: Velika Britanija/SAD, 2009.

Izgleda da su davno prošla vremena kada su knjige i filmovi o Harryju Potteru predstavljali nevinu predbožićnu zabavu za celu porodicu. Još od trećeg filma je bilo jasno da je vrag odneo šalu i da ćemo ubuduće manje gledati uzbudljive turnire u kvidiču i vesele završne školske svečanosti, a više tamne, gole hodnike, neobična, zastrašujuća stvorenja i, da, umiruće likove.

David Yates je još u prethodnom nastavku, Hari Poter i Red Feniksa (2007), obojio Hogvorts u olovno sive tonove, reflektujući ozbiljnost koju Joan Rowling perfidno od početka uvodi. Ovakva, minimalistička pozadina učinila je ne samo da čarobni štapići Aurora i Smrtoždera bljesnu još jače u završnoj sceni, već je pružila dostojni dekor socijalno obojenom zapletu. Prethodnom filmu se moglo štošta zameriti, ali nikako to da je dosadan.

Ovoga puta to nije slučaj. Mnogi su zamerali Redu Feniksa to što je prenatrpan naizgled nepovezanim događajima, koje je teško pratiti, naročito ako gledalac nije pročitao knjigu. Verovatno plašeći se toga, Yates i Kloves su sada izbacili gotovo sve sporedne priče i time su isisali sve ono što svet Rowlingove čini životnim i upečatljivim. Svečano nazivajući sebe Izabranim, Harry (Radcliffe) pretura po sećanjima lorda Voldemora i pokušava da doskoči svom večitom rivalu, na svoju štetu preambicioznom Malfoyu, u nečemu što konačno prevazilazi dečačko nadmetanje.

Osim toga, videćemo i određenu dozu romantičnog života učenika Hogvortsa, kao pokušaj osveženja. Biće slomljeno par srca, upotrebljeno par novih napitaka i čini, a Mračni gospodar će na kraju vojsci svojih protivnika zadati par osakaćujućih udaraca. Sve to nije dovoljno da se ispuni 153 minuta, i film se prečesto vuče bez ikakvog žara.

Najzanimljiviji deo radnje, ironijom sudbine, nisu događaji koji se trenutno odvijaju, već sećanja na prošlost. Kroz njih malo bolje upoznajemo Voldemora dok još uvek nije bio najmoćniji crni čarobnjak, već istraumirano i namučeno jedanaestogodišnje siroče, a potom briljantni ali opaki tinejdžer. Ledeno lice mlađanog ali već sjajnog Heroa Fiennes-Tiffina poslaće jezu niz svačiju kičmu i neizbežno kod starijih gledalaca prizvati u sećanje Harveya Stephensa u kultnoj ulozi Demijana (Predskazanje, 1976). Scena u kojoj se on pojavljuje je jedina koja ovde opravdava olovne tonove. Sivi zidovi dikensovskog sirotišta u kome ga vidimo pružaju surovo realan okvir za nastajanje psihopatskog ubice.

Hari Poter i polukrvni princ je film koji se toliko trudi da bude ozbiljan da se u sopstvenoj ozbiljnosti guši, a da pritom za to, sve do samog kraja, nema pokriće u priči. Kao neko ko je od čitanja ovog serijala odustao još kod Reda feniksa, dolepotpisana ne bi znala reći šta je poenta u knjizi Joan Rowling, ali njeno filmsko otelotvorenje može, na žalost, da funkcioniše samo kao prilično krnji most do, nadam se, uspešnije završnice.