Hipik sam, tim se dičim

Mesto: Donji Kalemegdan, Beograd
Vreme: Subota, 11. jul 2009.
Organizacija: Belef i Sky Music

Pomalo u senci Exita i Univerzijade, u Beogradu je nastupio jedan od najznačajnijih svetskih gitarista u poslednje četiri decenije – Carlos Santana. Ove okolnosti ipak nisu uticale na broj ljudi koji se okupio u podnožju Kalemegdanske tvrđave. Bilo je tu i mladih i starih, a ponajviše onih u 30-im i 40-im.

Oko 21 h, za kada je bio najavljen koncert, ogromni redovi su se prostirali ispred ulaza u ograđeni prostor. Bilo je i dosta ljudi koji su došli da pogledaju svirku sa strane. Štaviše, utisak je da su prošli mnogo bolje od onih koji su dali 3900 dinara za kartu, pošto se bina sasvim dobro videla i odatle, verovatno i jasnije nego iz sredine ograđenog prostora.

Bilo kako bilo, koncert je počeo uz simboličnih 20-ak minuta zakašnjenja, kada je na prostranu binu izašao desetočlani prateći bend i zasvirao energičnu Soul Sacrifice.

Par minuta nakon njih pojavljuje se i zvezda večeri u šarenom odelu, s kapom na licu i tamnim naočarima, i izaziva burne ovacije publike. Otvaranje je obeležila i sada već standardna koncertna zanimacija – masovno snimanje mobilnim telefonima. Već od prvih tonova bend ostavlja utisak sušte perfekcije – besprekorno su uigrani, svaki ton je na svom mestu, ozvučenje bez greške. Na momente deluju i pomalo sterilno, skoro kao da slušate studijski snimak. Pesme se smenjuju jedna za drugom, bez ikakve pauze, a Santanino skromno obraćanje publici sleduje tek nakon četvrte numere.

Publika pozdravlja majstora, koji prelazi na akustičnu gitaru i ubrzo podstiče još burnije ovacije hitom Maria Maria, sa superpopularnog Supenaturala.

Prvi romantični momenti dolaze uz instrumental Europa, kad ste mogli da vidite mnogobrojne parove u nežnom zagrljaju, zatvorenih očiju. U drevna vremena ovakve momente bi pratili visoko podignuti upaljači, a sada su to, pogađate, mobilni telefoni.

Finale zvaničnog dela koncerta protiče u znaku velikih hitova iz rane faze Santanine karijere. Evil Ways traje veoma dugo, u sredini se preliva u omaž Johnu Coltraneu i parafrazu njegove A Love Supreme, propraćenu sada već opuštenijim Santaninim obraćanjem publici. „Možemo doneti mir, možemo da zaustavimo ratove“, zaneseno progovara radosni Meksikanac smežuranog lica. „Ako mislite da sam hipik, u pravu ste!“ , zaključuje uz glasno odobravanje auditorijuma.

Improvizacije su sve duže, a bend opušteniji i spontaniji kako se bliži kraj koncerta. Black Magic Woman i Oye Como Va su propraćene i video projekcijama Santaninih snimaka iz raznih faza karijere, tek da se podsetimo da ova zvezda nije od juče. Ili od albuma Supernatural, koji mu je,  po svoj prilici, spasao karijeru krajem 90-ih. Čast da zatvori koncert je imao planetarni hit iz tog doba Smooth, koji je ipak manje ubedljiv bez pevača Roba Thomasa.

Nije bilo potrebno mnogo vremena da se bend vrati na bis i zasvira Corazon Espinado i Jingo. Koncert se završava podužom improvizacijom tokom koje Santana predstavlja bend i konačno napušta binu.

Nakon četrdeset godina od Woodstocka, miliona prodatih albuma i dostizanja statusa planetarne mainstream zvezde koja skupo naplaćuje svoje koncerte, neki cinik bi mogao da konstatuje kako Santanina hipi priča služi isključivo održavanju imidža i samopromociji. I bio bi u određenoj meri u pravu.

Ali ako posmatramo striktno muzičku stranu priče, Santana i dalje odaje utisak razdraganog mladića u telu odraslog čoveka, koji uživa u svakom odsviranom solu i uzavrelim latino ritmovima. A to je, dakako, najvažnije.

Da zaključimo utiskom nekolicine ljudi iz publike koji se mogao čuti tokom koncerta: „Ma čovek je legenda!“