Na mrtvoj straži „ludog zezanja“

Vratio se Boban Petrović. I dok se reizdanje albuma Žur pokazalo kao potpuno opravdan poduhvat, vaskrsenje njegovog romana Rokanje (Mascom) zbog skromnih dometa ne ostavlja utisak izdavačke promišljenosti.

Rokanje balansira na samoj ivici fikcije i stvarnosti, a dokumentaristička proza ipak zahteva mnogo umešnijeg autora (u širim okvirima reper bi predstavljali npr. Brus Četvin ili Lorens Darel, u lokalnim Pavle Ugrinov ili Milovan Danojlić). Ovakvo Rokanje donosi simplifikovanu priču o jednom letu beogradskog DJ-a i njegovim pokušajima da napreduje u ligi koncertnih promotera tokom 70-ih prošlog veka.

Boban Petrović iznosi sećanje na to leto ljubavi provedeno mahom u Londonu, koje je na mišiće uspeo da provede na visokoj nozi (i bukvalno, budući da su jedna od prvih stvari koje pazari u Engleskoj upravo čizme s visokom potpeticom). I tako krstari Londonom, bez zadrške se predaje čarima seksa i burnog noćnog života, uživa u prednostima skupog hotela, neoprezno troši gotovo sav novac predviđen za debitantski menadžerski poduhvat, povremeno čezne za bivšom devojkom u Jugoslaviji, posećuje koncerte tadašnjih veličina i genija, umalo se i ozbiljno zaljubi u manekenku meleskinju...

Iako deluje preterana, ocena Dragoša Kalajića iz izuzetnog predgovora (preuzetog iz izdanja iz oktobra 1993. godine) da je ovde reč o pikarskom romanu u neku ruku je ipak i tačna. Poput ostalih pikarskih junaka, Petrovićev Boban se rve sa svojim sitnim obmanama, kompleksima niže vrednosti i instinktom za preživljavanje u izmenjenom habitatu. Dosta romantizuje vlastita dostignuća, ali do poslednje stranice ne uspeva da napravi iskorak ka samopreobražaju.

Mada se i to može prihvatiti kao autorova odvažna intervencija unutar zakonitosti žanra u kom se obreo, bliže je istini da je to naprosto odraz Petrovićeve ishitrenosti i suštinskog književnog diletantizma: Petrović je prvenstveno (bio) muzičar, pa tek onda pisac.

Petrovićev rukopis pun je slabosti – izbor je pao na najjednostavniju tehniku pukog prepričavanja. Priča teče potpuno linearno, ne uspevajući da dosegne uzbudljivost događaja i doživljaja koje autor nastoji da predoči. Osim toga, puno je samodopadljivosti, izlišnosti i ponavljanja, likovi (mada nominalno pripadaju realnoj dimenziji) ostaju površno predstavljani i gotovo sasvim lišeni vidljivijeg profilisanja. Jezik ne poznaje nijanse (tako na nivou govora svi junaci do jednog, neovisno o statusu, obrazovanju, preferencama i životnim okolnostima, koriste isti govorni registar).

Tome treba dodati i manje bitnu, a gotovo začudnu činjenicu da su skoro sva strana imena pogrešno napisana (Kolin, Merilyn, Toni...).

Ipak, Petrovićeva proza ume da osvoji neposrednošću i iskrenošću, i u sebi nosi barem jednu izvanrednu epizodu (kada Dušan Prelević tokom nastupa u Petrovićevoj diskoteci, iznerviran negodovanjem publike, krene da tuče prve redove stalkom mikrofona).

U krajnjem skoru njena najveća vrednost ostaje sposobnost da se nametne kao validan dokument o jednom vremenu. Rokanje tako predstavlja dragocenu stavku u nekom budućem detaljnijem izučavanju istorije ovdašnjih privatnih života i naravi, podsetnik na bezbrižnije vreme i ipak uspešno izvedena pirueta na klizavom terenu primenjene nostalgije.