Dva romana o dva grada

Oko godinu dana nakon što se (uslovno rečeno, široj) javnosti preporučio Feliksom, uspešnim ogledom na teme trilera, duo-drame, minimalističkog izraza i čehovljevske atmosfere, Vladimir Kecmanović je ponudio novi roman – Top je bio vreo (Via Print). Stilski (a i grafički) blizak prethodniku, ovaj naslov ipak čini uočljiv iskorak u odnosu na mikrokosmos unutar Feliksa, bežeći iz mirnodopskog, postpetooktobarskog Beograda u ratno Sarajevo prve polovine 90-ih.

Nesvakidašnji odabir vizure je za svaku pohvalu: očima deteta sagledavamo užase sarajevskih dana i noći pod opsadom i granatama. I to deteta sarajevskih Srba, najmanje od svih babuški u toj igrački strave. Nakon granatnog udara sa paljanskih brda dečak postaje siroče i, poput mnogih drugih, kolateralna šteta nadigravanja mnogo bitnijih igrača.

Dane provodi nem u podrumu, okolnim haustorima, opasnim igrama i kobnom društvu, spoznajući unakaženi svet oko sebe, učeći da živi i preživi bez i najmanjeg iščuđavanja nad grozotama u svom neposrednom okruženju. Kako i sam autor navodi, nadahnuće je predstavljala trilogija (Velika sveska – Treća laž) Agote Krištof, dok Kecmanović odlazi i korak dalje, oslobađajući leksiku svih mogućih epiteta i nepotrebnih eksplikacija.

Kada bi perjanice ovdašnjeg književnog života više čitale objavljeno (a manje se bavile iskonstruisanim parateorijskim disputima), Top je bio vreo bi predstavljao odlično polazište za uzavrelu i suštinsku polemiku, prvenstveno jer se nosi s temom koja je potpuna skrajnuta – stradanjima sarajevskih (tzv. Alijinih) Srba tokom ratnih sukoba. Upravo je zato dečak u središtu priče nem, a kroz ovu efektnu, sočnu, surovu i trezvenu priča Kecmanovića viteški nastoji da se dâ glas i najslabijima i najugroženijima – manjini unutar slabije manjine.

Predrag Crnković, do sada uglavnom nepoznanica srpskoj čitalačkoj publici i javnosti, preporučuje se delom Beograd za pokojnike (V. B. Z.), ostvarenjem koje je osvojilo književnu nagradu „V. B. Z. – TISAK“ za najbolji neobjavljeni (regionalni) roman u 2008. godini. Ovaj fragmentarni roman-hronika, izveden u ispovednom tonu, predstavlja Crnkovićevu ružu lutanja po savremenom Beogradu.

Peđa, pripovedač i urbani pikarski junak vazda na samoj ivici gladi i očaja, luta Beogradom koji, uprkos izdašno i precizno navedenim gradskim toponimima, ostavlja utisak mitskog, večito promenljivog i izmaštanog. Crnkovićev Beograd je životni vodič za skore pokojnike, crnohumorna i detaljna studija urušavanja skrajnutog pojedinca u gradu/ državi koja se urušava i kao da ni najmanje ne mari zbog toga.

Crnkovićeva proza ostavlja utisak proživljenog i iskrenog, i upravo zahvaljujući tome uspeva da izbegne zamku vlastite epizodičnosti; njegov izraz je lak i tečan, duhovitost (ruku pod ruku sa britkom samoironijom, što je za svaku pohvalu), na sreću, u zasenak baca ponavljanja i očigledne konstrukcije.

Crnković kao da mnogo toga duguje, recimo, savremenoj hrvatskoj prozi, koju već godinama karakteriše pitka mešavina neposrednosti, pop-sentimenta i aktuelnosti. Jedini problem predstavlja činjenica da su pripovesti o načitanim, naslušanim, nagledanim, ciničnim i mudrim gradskim zgubidanima vremenom nekako mutirale u podžanr za sebe.

Ipak, Predrag Crnković nam je u krajnjem zbiru predočio daleko više od zadovoljavajućeg početničkog portfolio romana, ukazavši na glas i izraz na čijem je tragu. Prava je šteta što ovo izdanje nije prošlo kroz ozbiljniju fazu lektorsko-korektorskog doterivanja, koje bi te nijanse svakako učinilo primetnijim.