Da nije najbolji reditelj svog vremena, Clint Eastwood bi možda bio zadrta, primitivna američka budalešina
Nekada davno na času filmskog scenarija na katedri za dramaturgiju FDU-a povede se razgovor o glumcima, pa o omiljenim glumcima, a sve to među prisutnim studentima i profesorom im Živojinom Pavlovićem. I ja koja sam tamo pristuna, šta ću, kažem: „Clint Eastwood“.
„Taj spečeni gušter vam se sviđa!?“, zaprepasti se profesor Pavlović, a ostali se smejulje jer već znaju. Meni bude neprijatno što me ne razumeju, pa se potrudim da objasnim: „Mislim, ne dopada se on meni kao muškarac s kojim bih bila, nego kao neko ko bih ja želela da budem“. E, na to se svi zagrcnu od smeha, a Pavlović, međutim, uvaži moj odgovor kao jasan, manje-više samoevidentan.
Jer, i kao glumac, i kao reditelj, i kad se nalazi na obe funkcije, Clint Eastwood je tumač i/ili tvorac likova s kojima ako i ne možemo direktno da se identifikujemo (nismo jednaki junaku po vrlinama), možemo to bar u nekoj meri ili u zaobilaznom obliku (jednaki smo mu po afinitetima, animozitetima ili ranjivosti), a svakako po tome što (a naročito kako) svi njegovi karakteri doživljavaju promenu i/ili menjaju svet oko sebe.
Gran Torino, jedan od dva prošlogodišnja filma Clinta Eastwooda, vidimo, nije bio nominovan ni za jednog Oskara. Navodno, tema je suviše uska i beznačajna – drama jednog namćorastog starca koji pod stare dane prevazilazi rasizam. Kao da taj starac nije i sama Amerika, ona Amerika koja se mudro izvukla iz velike ekonomske krize 30-ih (kada je rođen Eastwood, ali i glavni lik Gran Torina).
To je onaj „new deal“ zdravi, lepi i pametni američki fazon za prevazilaženje krize koji se uči iz istorije kao suprotnost nacizmu koji se, u isto vreme i iz istih razloga, dogodio Evropi. Rooseveltov „new deal“ je, između ostalog, značio zapošljavanje velikih radničkih masa na tzv. javnim radovima, a rat kao stanovita vrsta javnog rada desio se Americi tek mnogo kasnije.
Sam Eastwood je imao sreće i nije direktno učestvovao u ratu svoje generacije, ostavši za vreme rata u Koreji kao instruktor plivanja u vojnoj bazi. Junak Eastwoodovog Gran Torina Walt Kowalski bio je, međutim, slabije sreće i ima gadna sećanja koja ga proganjaju i danas, više od 50 godina kasnije. On je, zapravo, jedna od mogućih, loših projekcija umetnika Clinta Eastwooda, takoreći filmadžijska parafraza Jesenjinovih stihova „da nisam pesnik među pesnicima, sigurno bih bilo lopov ili žbir“: da nije najbolji reditelj svog vremena, Eastwood bi možda bio zadrta, primitivna američka budalešina.
Eufemizmima govoreći, „običan mali čovek“ (npr. radnik u Fordu kao Kowalski) koji tokom svog veka nije bio u prilici da na intelektualne ili umetničke načine prođe kroz traumatično iskustvo iz prošlosti.
Kowalski je jedan od namćorastih, negativnih Eastwoodovih karaktera, dovoljno jak da bez racionalne analize nosi natovareno breme, i dovoljno tvrdoglav da ni ne želi da ga spusti. Ponašanje Amerike u odnosu na svoje zločine i svoje demone, u poređenju sa npr. Nemačkom glede Drugog svetskog rata (netom viđenom u Čitaču), i inače izgleda kao da je izvedeno po principima zakona jačeg, i to iz nižih razreda osnovne škole, a poznatih pod sloganom: „Pametniji ne popušta, a magarac dopušta!“.
To o svojim sunarodnicima očigledno misli i Eastwood, kreirajući Kowalskog kao uobičajenog Amerikanca – čoveka koji ne popušta!
Kowalski na kući ima američku zastavu i ne podnosi dođoše, Kowalski ne uvažava sveštenika, hrišćanske principe i rasista je, Kowalski nije nežan ni prema sopstvenoj deci i unucima, Kowalski više voli svoj automobil nego svoje bližnje, Kowalski puši!
Kowalski je, znači, karikatura. Ili je on veristički prikazan prosečan ostareli Amerikanac koji je – karikatura? Treba li da postupamo kao Kovalski? Da li princip života Kowalskog može da postane opšti? Odgovori na ova pitanja zavise od nas samih i toga kakvi smo.
Ako smo nezreli agresivci, taj princip može da postane i naš, preporučuje Eastwood, ali tek kad nam za to dođe vreme. Ako smo, pak, neagresivni, pa još i pripadnici ugrožene grupacije (rasno, nacionalno, verski, polno, seksualnim opredljenjem, uzrastom), onda nam se preporučuje da ni ne pokušavamo da budemo Kowalski, već da kowalskije pripitomimo prema svojim mogućnostima, a da cenimo ono što kowalskiji zauzvrat mogu da nam daju.
Isključiva, rigidna ličnost Clintovog Kowalskog zapravo je nepromenjiva: suočavajući se sa samoćom posle ženine srmti i sa hladnoćom odnosa sa sinovima i njihovim porodicama, a koju je, po prilici, sam kreirao, glavni junak Gran Torina isti je od početka do kraja.
Različiti smo mi koji ga bolje upoznajemo. Toliko da možemo da ga donekle razumemo, toliko da možemo da tolerišemo njegovu netoleranciju, toliko da znamo da njegovo pristajanje na kontakt sa hamong-komšijama i briga o njima postoje zapravo kao kontinuirana netolerancija prema sopstvenoj porodici i sveopštoj korektnoj njanjavosti koju srećna porodica (država) uvek nosi.
Dakle, kao i Amerika, Eastwoodov junak staje na stranu luzera koji mu se ne sviđaju, i baš kao i Amerika, koristi ih tako što mu njihova patnja postaje opravdanje za, navodno nužne, agresivne ispade prema drugim, nešto čvršćim luzerima koji ugrožavaju prve. Takođe, Eastwood kroz Kowalskog cinično a paradoksalno uspešno uči pripadnike minorizovane grupe kako da se uklope i postanu Amerikanci, a takođe im testamentom ostavlja svoj socijalno-estetski identitet u vidu oldtajmera iz naslova filma.
Najzad, Eastwoodov Kowalski, alias Amerika, ima crno na belo da je smrtno bolestan. Kako je star, u tome nema velikog tragizma jer ljudski život, uobičajeno, starenjem gubi konkretnu svrhu (koja je filozofski nastrojenim ljudima nejasna i u mladosti!). I kad više nema razloga za život jer nema nikoga i ničega za šta biste taj život dali, pojavljuje se smrt kao izlaz.
I genijalni deo ovog filma: bližnji ne moraju da budu bližnji (šegrt je majstoru draži od sina!), a onda se za njih ne mora davati život nego se može dati i smrt! I time se mogu poučiti svi agresivci na vlasti u Americi ili na ulicama svuda i uvek – da je suština društveno prihvatljive viteške nasilnosti u zaštiti slabih i sopstvenom žrtvovanju.
Po tome se Fordov Tom Doniphon iz Čoveka koji je ubio Liberti Valansa razlikuje od Liberti Valansa.
Po tome se mit razlikuje od istorije.
I zbog toga bismo svi mi rado bili Clint Eastwood, ili je to barem razlog zašto bih ja volela da budem Clint. Zasmejavajući time sitnu boraniju, ali ne i Živojina Pavlovića.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Sergio (gost)
| 24.02.2009. 11.36.54
Još jedan sjajan tekst!
Bez premca najbolji autor (autorka) na filmskim stranama Popboksa (a verovatno i van tog okvira).
-
ivan (gost)
| 24.02.2009. 20.58.17
Vladislava je izuzetna. Na žalost ne znam čime se bavi, ko je ona...
A, što se tiče ovog 'najbolji reditelj svog vremena', možda je to, ipak, Ang Lee. Opasan lik...
-
Rajko (gost)
| 24.02.2009. 21.05.30
u potpunosti se slazem!
-
Дилан Дог (gost)
| 24.02.2009. 21.11.42
Серђо, потписујем! Живели нам и стварали ВВ и КИ бар још стотинак година!
-
sql (gost)
| 24.02.2009. 21.23.17
vise mi se dopada ovaj tekst nego filmovi nasega klintishe.
-
Tina Bambina (gost)
| 24.02.2009. 22.34.23
Mnogo volim Vladisalvu. Ona je svima nama koji čitamo Popboks kao majka.
-
koje jaci (gost)
| 25.02.2009. 05.20.48
zivojin pavlovic ili klint istvud?
-
Rac-Q (gost)
| 25.02.2009. 12.14.42
Meni nije kao majka, a što se tiče Klinta Eastwood-a kao reditelja, pa on je bez premca najbolji živi reditelj današnjice. Scena u kojoj glavni junak kaže da su bliži žutaći iz komšiluka od članova sopstvene porodice je nezaboravna. Žao mi je što niko nije ispratio na odgovarajući način scenu iz Pisama sa Ivo Džime u kojoj američki vojnik ubija japanske ratne zarobljenike. Definitivno najhrabrija scena u inače konzervativnoj američkoj kinematrografiji u poslednjih nekoliko decenija. Tako se opasno poigrati sa američkim patriotskim mitom, takve veličine, to mogu samo najhrabriji. U prilog Klintovoj hrabrosti ide recimo i film Changeling u kome se stari as Klint narugao svim ženomrzcima Amerike... Ang Lee? Jel to onaj što je režiro patetični Brokeback Mountain? Napraviti film o homoseksulanoj ljubavi u dvadesprvom veku, šta tu ima hrabro?
-
Zdravko Buzić (gost)
| 25.02.2009. 12.28.00
Genije! U poslednjih nekoliko filmova Clinta Eastwood-a ima više subverzivnosti nego u poslednjih 30 godina celokupne američke kinematografije... Pa krenimo redom, onako kako sam to ja video:
Neoprostivo... Paklena pomorandža na Divljem zapadu
Mistična reka... Oko za oko, zub za zub?
Djevojka od milion dolara... Brutalna kritika američkog sna i otvaranje pitanja eutanazije...
Zastave naših očeva... Poigravanje sa patriotskim mitovima i brutalna kritika američkog nacionalizma (epizoda sa Ira Hayes-om).
Pisma sa Ivo Džime... Totalno obesmišljavanje patriotskog duha...
Changeling... Brutalna kritika muškog šovinizma...
Gran Torino... Brutalna kritika američke ksenofobije, paradigma umiruće Amerike...
Jednom rečju genije... Ako ne najbolji režiser svih vremena, onda sigurno najhrabriji...
-
Sergio (gost)
| 25.02.2009. 15.47.33
@Rac-Q
Brokeback Mountain niti je imao nameru da bude hrabar, niti subverzivan. To je najtradicionalniji mogući film - melodrama (a otud i patetika).
Što se Klinta reditelja tiče - "beli lovac, crno srce".
-
Rac-Q (gost)
| 25.02.2009. 16.42.08
@Sergio
Mislim da je ipak Ang Lee smatrao da je to neki mnogo hrabar film...Kapiraš, kauboji su preovlađujući mačo identitet Amerike, a on je tu da svojom patetičnom estetikom demistifikuje mačizam....
-
Bronco Billy (gost)
| 25.02.2009. 18.59.22
Clint Eastwood ima 80 godina i u svojim filmovima obrađuje teme koje se ne usuđuju obrađivati ljudi i 50 godina mlađi od njega. Što se tiče Klinta kao reditelja, The Unforgiven, najbolje režirani film još od 12 Ungry Men... Smatrati Klint Eastwood lošim rediteljem, to je kao da The Beatles smatraš lošim bendom... Možeš da ih ne voliš, ali moraš da ih poštouješ...
-
Pera (gost)
| 26.02.2009. 16.56.25
Svaka cast na demokratiji i sto pustate komentare koji stvarno imaju smisla. Ovaj tekst je fakat prepun spojlera.
-
maja (gost)
| 02.03.2009. 12.56.29
klint vlada.
ali u ova poslednja dva mu preovladjuju teze (koje su tradicionalno odlicne), prilicno plakatski-propagandno date, dok je tkivo mnogo slabije izatkano.
(naravno da cemo mu to oprostiti.)
-
tijana (gost)
| 13.05.2009. 12.10.57
nisam sigurna da se on zaista ne menja u filmu, ja bih pre rekla da uporedo sa upoznavanjem glavnog lika posmatramo i njegovu transformaciju od osobe cinične i zatvorene prema svima, do nekog ko je dozvolio da mu se pridje. to je moj utisak. film je u svakom slučaju odličan, posebno preokret na kraju.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.