Istorija Festa kroz slogane (2)

1999: Ti ideš na Fest

Ovaj Fest, mesec i po dana pre bombardovanja, nosi najnemoralniji, najbezobrazniji i najsatanističkiji slogan do sada. Shodno godini kojoj pripada, ako je doslednost merilo vrednosti, a u medijskom poslu jeste, ovaj slogan je pravo majstorstvo kopirajta. Ako postoji slogan-negativac, to je ovaj.

Ali, to je poput Dartha Vadera, vrhunski negativac. Neprijatelj s kojim se vredi boriti. Možda on zato pruža i preveliki kompliment periodu u kojem je smišljen. Ovaj slogan nosi dva značenja: prvo hipnotičko, koje govori o omađijanosti publike u vrhuncu zla i gluposti, i drugo, inertno, koje govori publici da reklamirao se Fest ili ne, ta publika će na Fest doći, jer šta drugo da radi pod embargom, u najrepresivnoj zemlji Evrope.

Naravno da u ovom sloganu od prave propagande nije ostalo mnogo, on je pre satirično-umetničko delo koje je te godine po svojoj upadljivosti uspešno pariralo prikazanim filmova. Taj slogan je predstavljao teorijski kraj Miloševićeve epohe, i za razliku od sledećeg, opozicionog OsFesti se, u njemu je bilo mnogo više istine o represiji tadašnjeg režima.

Northrop Frye je rekao da je satira poslednja faza svakog umetničkog ciklusa. U njemu beznađe dominira, sa svojim razjapljenim čeljustima, gde dobrota više ne postoji čak ni kao zračak nade. Ali, baš zato je zlikovcima u satiri dupe okrenuto naopačke – zlo tada osvaja ceo prostor, jer je to poslednje što će osvojiti. Za razliku od analize prethodnih slogana i slobodnih interpretacija mašte njihovih autora, ovde možemo da se opkladimo da su autori ovog slogana stvarno čitali Northropa Fryea.

Ovaj slogan izrečen je u imperativu prezentu drugog lica jednine (a koje ovde ima ulogu istorijskog prezenta koji govoreći o prošlosti istovremeno proriče budućnost, imajući najzad i funkciju imperativa). A imperativ, kao i jednina, ovom sloganu savršeno pristaje. Za razliku od njega, u pravom imperativu OsFesti se drugo lice jednine, sa svim svojim novotalasnim paket angažmanom, deluje seljački.

Često u domaćim rock tekstovima i emisijama ne znamo da li urbani edukuju seljake, ili sveže uBRani sazivaju sami sebe u kakofoniji džungle, znajući da jedan poziv menja sve, jer ima neka tajna veza za sve njih. U ovakvoj psihološkoj zavrzlami hipnoza možda i nije tako negativno rešenje.

Ali, za hipnozu je potrebna tišina. Ko to tamo peva?

2002: Fest inteligencije

Da se ovaj slogan uklopio s programom tadašnjeg Festa, zaslužio bi prvo mesto. Ovako, njegov problem je što je išao malo ispred svog vremena i programa. Malo više.

Ovo je takođe bio blago potcenjen slogan. Inertno kritikovan za snobizam, nadmenost i samoprecenjenost, on je zapravo imao samo jedan problem. Pozivao je publiku na ono što ona ne želi.

Ako postoji slogan koji odražava period Đinđićeve političke poruke (ne vladavine DOS-a), to je ovaj. Politike koja se nije bazirala na spoljašnjim manifestacijama promene, već na razradi detalja, na otklanjanju ne samo krupnih već pre svega sitnih prepreka u borbi protiv korupcije. Na oštrom sprovođenju zakona, gde se pažljivo definiše veći od manjeg prekršaja, učinak od sabotaže, krivična od moralne odgovornosti svih nas u vremenu kada je bilo vrlo lako pogrešiti.

Taj dedukcioni, lustracioni, politički sistem bio je ništa drugo do test ineligencije. Inteligencije da se prepozna zlo onda kada je skriveno, pre svog genocidnog ispoljavanja. Ta vrsta strategije, koja najviše napada po sredini naše svesti i vaspitanja, pokazala se teškom i opasnom za ovdašnji kulturni centar, koji se posle Đinđićeve smrti brže-bolje ponovo okrenuo režiji borbe protiv bivšeg režima, znajući da mu taj film najbolje ide od ruke. Ratna drama o sukobu „nezaštićenog“ kruga dvojke protiv „slobodnih“ radikala, „napunjenih“ socijalista, i „nedodirljivih“ tajkuna. Film o onim neprijateljima pomoću kojih naša građanska klasa jedino uspeva da deluje inteligentno. „A ja kažem a“? Ich bin ein Berliner!

1. mesto - 1991: Povratak u bioskop 2 (radni slogan)

Ovaj slogan obeležava vrhunac karijere Nebojše Đukelića kao selektora Festa. On je ujedno i selektor čiji je mandat prekinut bez njegove volje i znanja, par godina kasnije. Tih godina, 1993. i 1994, Fest se i nije održavao.

Ako su svi ostali slogani bili neka vrsta igre reči, ovaj je igra s brojevima. U stvari igra sa jednim brojem koji menja stereotipnost naslova bez njega. Broj dva jako je simboličan za našu sredinu.

Podela našeg društva na dve Srbije diže kosu na glavi medijskim urednicima mnogo više od psovanja najviših funkcionera. To je takođe broj jednog tramvajskog kruga. Sem toga, broj dva govori dualističkim jezikom o podeli na dobro i zlo i čini osnovu binarnog i računarskog sistema, označavajući bazu za merenje najmanje količine informacija – bita.

Ali, vratimo se na početak liste. Za umetnost, ponajviše filmsku, broj dva označava nastavak. A poznavaoci žanra, za razliku od Festmana, dobro znaju da nastavak označava kontinuitet, ikonu koja govoreći o jednoj istini, govori o nijansama, dinamici i životu njenog duha. Ta vrsta dinamike je ono što je najviše potrebno domaćoj sredini, zato ona do 21. veka i nije dozvoljavala žanrovsku teoriju.

Zato se ovaj slogan i nije pojavio na plakatu, zato zaslužuje mesto broj jedan. Umesto pretencioznih reči, ili bežanja od njih, umesto Festa bez slogana, što je takođe linija manjeg otpora, ovaj broj govori da je povratak konstanta naše prirode, to jest da je apsolutan. To nije sudbinsko vraćenje u zavičaj niti osveta nekog zaboravljenog bumeranga, to je vraćanje koje se nastavlja, fešta koji razmišlja o eliksiru mladosti više nego o koktelu posle premijere, o povratku koji je bio pre dolaska.

Fest 1991. godine, za „memoriju boje mraka“ možda i sa najboljim programom (Kaurismaki, Jodorovski, Van Sant, Almodovar, Lungin u najboljim i John Huston u poslednjim godinama), festival je u kome su se program i kanal konačno ukrstili. I kao što je Sava centar fizički na Novom Beogradu, a duhom i imenom pripada centru, tako ovaj slogan podseća na bioskop u Balkanskoj ulici, ali čiji duh pripada najvećem predgrađu.

„Dvadeseti oktobar“, jedini bioskop koji je imao salu II, salu uz stepenice, prikazivao je smešno krvave filmove koji će se pokazati značajnijim od većine filmova prikazanih u „hrabrom“ novom svetu festivalskog Beograda. Simboličnog imena kao i Fest 1991. (održan mesec dana pre 9. marta), ovaj ugašeni pobednički bioskop govori o drugom oslobođenju Beograda, novom Festogradu koji će, umesto interesnih dogovora unutar društvenog mraka bezbednosnih sala, nuditi pravu svetlost umetničke slave.

One u kojoj ravnopravno učetstvuje i publika, koja može da izađe iz sale da bi kupila semenke i šibice, da bi se ponovo vratila u bioskop. A, onda ponovo napolje, pa opet unutra, kao u akcionoj sceni, kao da gleda film kod svoje kuće.

Ima li neko upaljač?