Crystal Castles su možda samo devojka i mladić, ali njihov pristup starim obrascima electro popa je prevratnički – u njemu ništa nije retro, sve liči na nešto, ali nije to
Talas novog underground electro popa naizgled nije ponudio mnogo toga, osim ponešto duhovitosti, uživanja u citiranju uzora u izmenjenom kontekstu kao da su stare pesme postale anegdote, i beskonačne potrage za dobrom melodijom.
U stvari, potraga za melodijom i glasom su osnova nove „revolucije" plesnog elektronskog undegrounda poslednjih godina. Tim putem je revalorizovano nasleđe ranih electro pop, ili kako se tada takođe govorilo techno pop dueta i grupa, pa su i Depeche Mode odjednom postali veći od života, neka vrsta The Beatlesa pomenutog podžanra. Ovo verovatno dugujemo činjenici da se posle toliko godina DJ pretvorio u ono što je nekad bio solo gitarista heavy metal grupe – u nekoga ko dosadno drvi na svom instrumentu sebe radi – te da je na zabavi publici očito nedostajao neki refrena da se usput otpeva.
Međutim, pojava dua iz Toronta Crystal Castles pokrenula je mnoge priče pošto se nametnula kao mini-ekvivalent punk razularenosti usred tog totalno neugrožavajućeg miljea: oni, naime, ne štede nostalgiju, par iz Toronta je više zloupotrebljava nego što joj se milosrdno vraća. Alice Glass, poznata po pokušaju veranja na krov scene na Glastnoberyju 08, posle čega je njihov nastup prekinut, ovde igra ulogu devojke robota, a njen partner Ethan Kath, multiintstrumentalista uglavnom za klavijaturama i dugmićima, igra ulogu veselo otuđenog operatera, i oboje to misle krajnje ozbiljno.
Njihova nostalgija deluje u najboljem slučaju kao nostalgija za video-igricama iz detinjstva, semplovi samo pršte, a muzika koju izbacuju je kovitlac nežnog besa nekako posredne prirode i čežnje koja je udaljena od cilja, uopšte emocija koje su daleko od zadovoljenja, kao duhovi u napuštenoj kući, kao udarci muzike koja je nekad bila tu.
Disciplinovano sledeći moguću logičnu razvojnu putanju koju su svojevremeno povukli Atari Teenage Riot i ostali Digital Hardcore bendovi, što su – moguće je – došli prerano (Nemcima u pop-kulturi se to često dešava, naročito kad se bave mašinama), CC u novom kontekstu deluju kao kućni toyboy revolucionari, spremni da malo sviraju, a potom, kao i njihovi nemački prethodnici, odmah da izvuku neko oružje.
Ključna razlika nije samo u novom, umivenom kontekstu i novonaraslom okruženju retro-osamdesetih u electro pop fazonu, u kome radikalna CC estetika jače rezonira, nego i u njihovoj naglašenoj sklonosti da eksperimentišu s melodičnim strukturama nalik na one koje prate reklame, crtane filmove i video-igrice. I to je donekle viđeno, ali ovde se nastupa sa toliko strasti da nema sumnje da je za ovo dvoje video-igrica život, mada je na početku možda bilo obrnuto. Postoji određena nenarušena tajnovitost u načinu na koji se njihove kratke melodije tako naočigled konstruišu i ruše same od sebe, tajnovitost dostojna bilo kog trenutka u istoriji pravljenja pesama; hladnjikava strast video-igre prenesena u sferu zvuka; sitne strukture odnosa koji više nisu samo ljudski nego i digitalizovano ljudski.
Nigde ovo nije očiglednije nego u njihovim ikoničnim pesmama kao što su Alice Practice i Love and Caring, koje nastavljaju namerno grebanje po licu popa. Još je možda i važnija Untrust Us, uvodno electro kidanje klasike, ruganje očekivanom, egzorcizam predvidljivog, što u svim navedenim komadima vodi novom izokretanju mogućeg dok ne postanemo slobodni od svih stereotipa, i kao u najboljoj muzici, doživimo da nas zvukovi iznenade. Elegična Tell Me What to Swallow čini baš to, pokazujući više mogućih slojeva iste bučne zvučne tuge. Posle izvesnog vremena čak i potpuno trivijalni momenti njihovog debija dobijaju svoje mesto, i daju nam moguću novu, privatnu verziju istorije, koja i tako više nije važna, jer je važno samo sad.
Love and Caring
Mnoštvo pesama brzo prolazi u flešu, pretvarajući se povremeno u danas tako poželjno čeznutljivo žensko pevanje prožeto efektima, ehoima i uzdasima od kojih se ne bi postidela nijedna nekadašnja nemačka disco grupa. Kič raskošnost muzičkih ukrasa samo potcrtava potragu za pravim strastima, a insistirajući repetitivni ritam mu dodaje visceralnost, povremeno dostojnu rock’n’roll benda. Nešto mi govori da Ladyhawke i LadyGaGa ne igraju na isti ritam... i da su u stvari ono isto iz davnih vremena, malo prepakovano – fake real; dok su povremeno superuzbudljivi CC nešto sasvim novo – real fake.
Haotični nastupi ovog žensko-muškog dua pretvaraju se u duel sa binom, muzikom i publikom istovremeno – rat protiv suvišne pažnje koja razjeda muziku i pre nego što se ona desi. Muzika CC-ja je stalno na ivici i kotrlja se od besne trivijalnosti ka nesvesnoj genijalnosti i nazad. Mada ponekad deluje kao da su obesna deca zauzela studio i okrenula ga naglavačke zabave radi, njihova muzika ima pečat samosvesnog ludila, kreiranog haosa i bezumlja koje nam nešto govori, na onaj isti način na koji su razni drugi radikalni govornici to nekad činili.
Deca su razbila igračke.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Ove... (gost)
| 02.02.2009. 11.28.56
...nove zvecke zude da ih razbijas. Svaka cast Ambroziju, ali i klincima.
-
Madonna (gost)
| 02.02.2009. 13.17.51
Jedan od precenjenijih bendova iz 2008. Korektan album ali nista vise od toga. A i btw ne vidim razloga njenom dranju.
-
Дилан Дог (gost)
| 02.02.2009. 14.56.31
Она се дере зато шти је најгора девојчица у школи, ауто-деструктивни enfant terrible у поцепаним чарапама и прљавим старкама, на пола пута између размаженог дерлета и аутентичног бунтовника, идеал-тип свих девојака у које сам се безглаво, глупо, безнадежно заљубљивао од своје 13 па све негде до 20 и неке, иако сам знао да би могле лако једног дана да заврше у неком хаустору или стану из кога је претходно распорадат сав намештај (али исто тако и као фукоовски нормализоване домаћице, жене, мајке, које ће се свега сећати као младалачких лудости, али баш у томе, у тој потпуној неодређености и јесте чар), иако сам знао да су превише храбре за мене, да би могле да ме натпуше и натпију, да не бих преживео цео један ноћни излазак са њима, да би биле у стању да гомили надрнданих скинера добаце "Шта је? Шта бленете? Јел'игра мечка?", а да бих се ја препао и побегао главом без обзира као последња п...а и тако заувек пао у њеним очима и као човек и као мушкарац, да бих, чак да неким чудом и успем да је придобијем, као у суштини добро дете из грађанске породице био изебезумљен њеним сталним напијањем, напушивањем, таблетирањем и накнадним повраћањем, и да бих умирао од љубоморе гледајући је како се пајта са свима, панкерима, металцима, скејтерима, па чак и скинерима, џиберима, дизелашима, а знајући како је спремна све да проба, да покаже себи и свима другима да је ништа не плаши, да је у стању све да издржи, да је јача од свих њих. И сада, и сада, иако је то све прошлост, то безнадежно и глупо заљубљивање, мучнина, страх, љубомора, иако сам сада већ и сам нормализован и потпуно срођен са својом улогом ситног буржујчића, када чујем драње Алис Глас помислим да није све готово, да још има наде да на некој од андерграунд свирки које још увек повремено посећујем, више из носталгије него било чега другог, сретнем једну такву, малу, бесну, дроњаву, која ће скинерима из ћошка да добаци "Шта је? Шта бленете? Јел'игра мечка?", а да ћу ја овај пут скупити храброст да им станем на црту, да будем њен витез, да задобијем њено дивље, гневно, размажено, врело, мало срце, да ћу коначно успети да је припитомим, а она мене да подивља, да ћемо бити заувек заједно, али никада, никада мирни, да никада нећемо пристати на "домове цветне", да ћемо се вазда свађати и мирити и након тога водити љубав, и да ћу коначно опет бити жив, па макар и болан, уплашен, љубоморан. Зато, зато се Алис Глас дере, и хвала јој на томе. И хвала Амброзићу на овом тексту, одличном, к'о и сви његови што су. Амброзићу царе, купи нам цигаре!
-
/\/\/\ (gost)
| 03.02.2009. 08.30.39
dilane, ozeni me.
-
waeva (gost)
| 04.02.2009. 22.27.20
ahaaa, o tome se ovde radi.
-
trn trn ou jea. (gost)
| 05.02.2009. 02.33.59
ovo nije razbijanje zvecki, ovo je ustolicavanje zvecki u njihovoj indiferentnoj nadmoci. ideja je uvek ista - rasturaj se i veruj da je to super zato sto je svet los, hladan i imas od njega zuljeve. ja ne mogu da se nalozim da je na delu bilo kakvo razbijanje bilo cega kad pred sobom imam ljude koji to isto uopste ne uspevaju da podnesu.
-
lilit (gost)
| 09.02.2009. 11.48.09
zasto ovaj dilan dog ne pise kod vas :)? caroban je. skoro kao CC sami.
uh.
-
Rope (gost)
| 20.07.2010. 21.48.14
Uh, moram po 1. put da komentarisem zato sto me je D. D. iznajezivao onoliko godinu i po dana kasnije, ej.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.