(Laguna)
Ima nade za poštovaoce anglosaksonskog štiva umorne od dobronamernih ali trivijalnih kupoholičarki, paraistorijskih hronika iz pluskvamperfekta, brzopoteznih fantasy skromnosti i/ili etabliranih i (mrtvo)ozbiljnih autora poput Mejuena i Kucija. Martin Ejmis još uspeva da zadrži apatridnu poziciju u svoj toj vrevi. Može mu se
Nakon izuzetnih radova manjeg obima – Putokaz vremena (Clio, 2001) i Noćni voz (Laguna, 2005) – sada su tu Londonska polja (Laguna, 2008), zamašno delo koje je na matičnom britanskom tržištu osvanulo još 1989. godine i do nas dolazi uz dodatnu popkult referencu – niz godina ovaj se roman visoko kotirao na listi želja Dejvida Kronenberga za skoru adaptaciju. Do tog samita na vrhu, nažalost, nikad nije došlo...
U Londonskim poljima američki pisac Martin Ejmis sa gotovo dvodecenijskom kreativnom blokadom putem razmene dospeva u stan britanskog kolege. Ubijajući vreme tumaranjem po predmilenijumskom Londonu, on konačno pronalazi priču i junake koji će je izneti.
Kreće od sitnog cockney prevaranta sa strašću ka tuđim ženama i pikadu, koga uparuje s bogatim berzanskim mešetarom što teži samoizgonu iz porodičnog pakla u luksuznom predgrađu. Treći stub predstavlja misteriozna femme fatale Nikola, koja je, zahvaljujući daru predviđnja sudbine, svesna da će biti ubijena na svoj (skori) 35. rođendan, i koja čini baš sve da se to i dogodi, ali i da pre toga dozna odgovor na svoje „zašto“. Pisac romana u nastajanju drsko i obilato se meša u živote i putanje heroja odabranih da dočaraju priču čiji je on autor, ali, čini se, i svedok.
Martin Ejmis odlučno barata dekonstrukcijom ove priče o nastajanju priče, polazeći od postmodernog stanovišta da je sve dopušteno jer vreme već odavno ne postoji kao (linearni) kontinuum. Stoga Ejmisov pripovedački diskurs žustro pretpostavlja fikciju stvarnosti, te se čitaoci već posle nekoliko desetina strana nađu u pogibeljnom kovitlacu zajedno sa akterima i pripovedačem.
Pomniji pratioci njegovog opusa kao ključnu osobenost često ističu njegovo stremljenje američkim uticajima. I to stoji. Londonska polja obiluju posvetama i zahvatima karakterističnim za Pinčona i Foknera, ali, na drugoj strani, Ejmis ovde stvara i specifično obojenu dikensovsku društvenu hroniku, garniranu apsurdom po receptu Borisa Vijana.
Ovo je neporecivo remek-delo, majstorija koja baca u dubiozu i često oduzima dah, literarna ekstravaganca koja zahteva usredsređenog i strpljivog čitaoca (reč je o gotovo 600 strana). Drčni i mudri koji dospeju do kraja možda i dobiju neko „zato“.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
prevodilac (gost)
| 05.01.2009. 20.26.36
...a prevodilac je? ko?
-
Zoran-Zohan-Yoran (gost)
| 05.01.2009. 21.10.06
Prevodilac je izvesni Marko Mladenović. Nije pomenut u tekstu zbog brljotina poput rešenja poput 'bela laž' za 'white lie' (umesto tačnog 'bezazlena laž'). Svaka čast i aplauz na trudu, ali Ejmis zaslužuje bolje, poput Đorđa Krivokapića ili, još bolje, Zorana Paunovića.
-
Atlas (gost)
| 05.01.2009. 23.47.41
Roman je težak za čitanje ali ume da nagradi uporne. Istinsko remek-delo. Sve pohvale Jankoviću na izboru knjige i lepo sročenom tekstu.
-
prevodilac, ali ne MM (gost)
| 06.01.2009. 11.45.01
Zohane, dopala se tebi prevodilačka rešenja ili ne, obavezno treba navesti ime prevodioca.
-
Zoran-Zohan-Yoran (gost)
| 06.01.2009. 12.28.07
Znam da postoji takva inicijativa esnafa prevodilaca, ali sve dok to ne dobije zakonski okvir, pominjanje prevodioca ostaje stvar dobre volje ili procene prikazivača. U svojim osvrtima sam se trudio da gotovo uvek pomenem i prevodioca, ali smatram da u dosta slučajeva i ta sama informacija predstavlja nezasluženi kompliment onih koji su to (brzopotezno i za male pare, otud i razumevanje za njih) odradili. Da očekujem tužbu od strane MM i drugih skrajnutih)???
-
NN prevodilac (gost)
| 09.01.2009. 15.01.54
ma opušteno bre Kizo
kakva zemlja - takvi prevodioci!
-
translejtor (gost)
| 09.01.2009. 20.41.30
Konacno da neko u ovoj zemljici pokaze razumevanje za nas sirote i novcano degradirane prevodioce. Toliko nas je (preambicioznih a netalentovanih) da bismo mogli osnovati i sindikat te iskamciti malo pristojnije nadoknade za svoj krvavi trud. Elem, prevodjenje je tezak umno-fizicki rad, u to ne sumnjajte. Stono Erika Dzong jedared rece: "Prevodilac u svoj rad unosi sebe samog. Stoga nesumnjivo zasluzuje bar polovinu zasluge." Pa izvoljevajte prevoditi, braco i sestre. Meni je dozlogrdilo ali od neceg mora da se zivi, hmmm...
p.s. Ah da, procitacu Londonska polja, kad ugrabim vremena izmedju 2 prevoda. Evo obecavam! :-)
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.