Stranac kod kuće

Ležerno, a promišljeno, na trenutke urnebesno smešno, mada često na ivici čiste tragedije, Marđan Satrapi, autorka Persepolisa (Fabrika knjiga, 2006/2008), prvog iranskog stripa u istoriji, prikazuje razvoj jedne krhke duše u klinču najcrnje diktature. Ona iznosi svoju životnu priču, omeđenu iranskim čemerom i uslovnostima, ali prevazilazi lokalne okvire. Sazrevanje je teško bez obzira kom meridijanu pripadate – ali je neosporno teže u slabije osvetljenim ćoškovima sveta.

U prvoj svesci upoznajemo istoriju tog čudnog, mističnog sveta izraslog na razvalinama persijskog carstva i pokušaje stanovnika Marđaninog mikrokosmosa da očuvaju čovečnost i prisebnost dok im okolnosti uporno izmiču tlo pod nogama.

Režimi se smenjuju, tek formirane vlade, pod pritiskom lokalnih sujeta i krupnih interesa zapadnjaka, padaju preko noći, a devojčica (kasnije i devojka, budući da se radi o sveobuhvatnom bildungsu smeštenom među korice četvoroknjižja) pokušava da sagleda taj teško pojmljivi svet ukorenjen u apsurdu i okrutnosti.

Nakon što je obezbedila širi kontekst, autorka u drugoj epizodi diskretno sužava fokus priče na vlastito porodično uporište. Odrastajući u zaklonu roditelja naprednih shvatanja, koji, često igrajući po samoj oštrici žileta, nastoje da uspostave pipavu i vazda varljivu ravnotežu između prava na nezavisna shvatanja i uvreženih islamskih učenja, Marđan stalno začuđenim očima spoznaje Iran koji u njoj baš i ne budi želju za odrastanjem.

Zaokupljena telesnim promenama, junakinja ipak uviđa i obrise užasa u koji joj otadžbina srlja ponirući u dubine verskog fanatizma i srodnih zadrtosti. Tortura, strah, muk, zatiranje i same želje za drugačijim pogledom, sa svim tim je mlađana Marđani prinuđena da se nosi, u isto vreme spoznajući i tektonske poremećaje unutar svog fizikusa i tanane duše.

Treća sveska izmešta junakinju u Beč, gde zapravo jedno ratište menja drugim. Osećaj zapitanosti nad (be)smislom egzistencije u okovima iranske kulturne revolucije i stalnog ratnog stanja ovde ustupa mesto jednako uznemirijućem osećaju nepripadanja i teskobe. Hladna Evropa za Marđan je samo izvorište novog jada i novih sukoba. Baš kao i u svakoj dobroj alt-country pesmi, završna epizoda se tiče ishitrenog povratka kući i pokušaja stvaranja barem privida normalnog života.

Muzika koju Marđan Satrapi pominje u svom delu je krajnje rudimentarna (Kim Wilde, Eye of the Tiger...), ali ako bi se tražili muzički ekvivalenti epizodama ove grafičke novele, to bi izgledalo ovako: beslovesni SFRJ šlageri za prvu, šaputavi gorko-slatki pop za drugu i treću, a setni i povremeno mahniti orijentalni džez za četvrtu epizodu.

Ovo tim pre jer je sam izraz Marđan Satrapi, mada bez očiglednog taksativnog navođenja nadahnuća, duboko ukorenjen u pop kulturi. Ona uspeva da jade i lutanja sagleda istovremeno i nevinim očima deteta i trezvenošću osvešćene žene, što u krajnjem skoru oblikuje sveopšti intimistički ton, tako blizak pop sentimentu.

Iako izveden u striktnoj crno-beloj tehnici, Persepolis prosto pulsira bojama ispod površine, dok na planu samog crteža Satrapi lišava svoj kvadrat svega suvišnog, čvrsto se držeći klasične strip figuracije uz blagi dodatak dobronamerne karikaturalnosti.

Ovako iskren i upečatljiv, Persepolis predstavlja moćan mamac za raznorodnu publiku. Naime, mlađi čitaoci će biti zadovoljni i samom uverljivom i duhovitom pričom o odrastanju u nevreme, dok će starije privući svež i relaksiran pristup (vremenska distanca omogućava relaksiranost u izlaganju mučnih događaja) istorijskoj faktografiji. Najslađa alva i čist ćar za sve.