Pala je zvezda

Osam dana posle 47. rođendana, 23. septembra 2008, iz svog stana u Beogradu i sa svih mesta na Zemlji otišla je glumica Sonja Savić

Vladislava Vojnović

Dok smo mali, uče nas da je svako kovač svoje sreće. Uče nas čega da se klonimo i čega da se bojimo. Čine to oni koji su oslonjeni na ljudski sagledive uzročno-posledične odnose i čvrsto stajanje na zemlji. Onostrano o kojem se ne može govoriti oni ne vide, ne priznaju, ili barem ne pominju.

I samog Boga ti dobri ljudi sagledavaju kroz izreke poput: „Ko se čuva i Bog ga čuva“. Tako oni čuvaju najpre naša tela a zatim i naše duše, braneći nas od metafizičke hladnoće brigom i pridikovanjem, čineći svet oko nas malo dosadnim ali barem donekle sigurnim mestom.

Ipak, ceo jedan ogroman, drugi i drugačiji svet prosijava iza tako postavljenih slabih brana. Njegova je privlačnost neodoljiva a snaga neizmerna. „Sa svoje strane“, radoznalost i čežnja kreativnih ljudi za tim drugim svetom rade na probijanju granica „s unutrašnje strane“. Bilo da je reč o onom mesečevom požaru iz Ćopićeve zbirke Bašta sljezove boje koji dečaka mami daleko od tople dedine ljubavi, ili o večitom faustovskom izazovu, sigurno je jedno – neki mogu a neki ne mogu da mu odole, i to ne svojom odlukom. Nije tu reč ni o snazi, ni o slabosti, ni o opiranju, ni o prepuštanju, već o sudbinskom predodređenju i nedokučivim putevima Gospodnjim.

Poslednje napisane reči Branka Ćopića bile su: „Zbogom, lijepi i strašni živote!“. Takav je svačiji život, ali nečiji je takav više. Život Sonje Savić bio je jedan od onih u kojima je kvalitet hipertrofirao na račun dužine. Kad kažem „kvalitet života“, ne mislim ovde na materijalno izobilje i uživanje, već na snagu postojanja i doprinos svom vremenu.

Sonja Savić nije bila samo velika glumica, ona je, kao retko ko sa ovih podneblja, bila rođena da bude zvezda u najklasičnijem smislu koji ta reč ima u pop kulturi. Šta god da je radila, gde god da je glumila – u filmovima, na televiziji ili u pozorištu – Sonja Savić je uvek bila totalno„tu“, neverovatno prisutna i neshvatljivo spremna da najnežnije sopstvo podeli svima oko sebe.

Kad bih Sonju videla kako radi svoj posao, prvo bih se presekla kao pred nekim preterano ogoljenim prizorom velikog ljudskog bola, fizičke patnje. Kao da vidim ljudsko srce ili živog čoveka odrane kože – toliko je Sonjino davanje bilo žestoko. I nije tu reč o nekom artoovskom pozorištu surovosti ili drugom objašnjivom metodu ili fenomenu.

Ne, Sonja se tako totalno i nestvarno davala uvek i svuda, jednako u velikim i malim ulogama, u običnim dramskim situacijama, u naoko bezbolnoj komediji. Gledajući je na platnu, a pogotovo uživo, uvek sam imala utisak da mi niko moj, niko bliži ili draži nego što mi je to Sonja bila, nikada toliko nije otvorio svoje biće i time me naterao da se i ja otvorim.

Interakcija gledaoca sa Sonjom Savić bila je potpuna, i to je, valjda, ta čuvena umetnička genijalnost ili harizma s kojom se čovek ili rađa ili je nema. To je to što nekog čini zvezdom, a nekog tek izvođačem. I najzad, to mora da je to što toliko košta, a čovek ne bira hoće li ga kupiti – nešto mu se tamo negde izvan ovog sveta, pre nego što među nas stigne, natovari da nosi, a nešto drugo mu se oduzme.

I tu, onda, nema ni pomena o onom kovanju svoje sreće. Tu ima samo izvršavanja naređenja, samo odgovaranja na svoj poziv. Šta su tu nus-posledice i kako pedagoški deci ukazati na njih: da li je Sonja umrla od side ili je overila, kakva je sve bila, c, c, c, blago nama poslušnima, opreznima i uzdržanima, za to će se već, pretpostavljam, postarati tabloidi, forumi, tračare.

Teško razmišljam o smrti Sonje Savić. Ovo je mesto za plakanje, a ne za govor. Kao što je ona plakala kad sam je poslednji put videla, u pauzi snimanja Princa od papira, zbog smrti Ksenije Zečević, rekavši samo: „Tako ću i ja da završim. Sama“.

Ako je nekome ovaj tekst patetičan, pa taj je iz Jesenjinove pesme „Grubima – radosti k’o hleba, a nežnima – žalosti do Boga...“. Nikog nije bilo da zaštiti ovu krhku devojku, a zatim ženu. A njena nežnost i osetljivost bile su – komentatori, zažmurite! – svetačkih razmera. Ljudi s takvom dušom obično imaju žestok oklop da ih zaštiti od surovosti spoljašnjeg sveta, povučeni su i introvertni.

A Sonja uopšte nije imala oklop. Nije imala ni najtanju opnu. Bila je otvorena onako kako se ni najgrublji ne otvaraju u najsigurnijim situacijama. I nije se bavila svetačkim poslom nego prljavom estradom, gde egzibicionisti, hohštapleri i profiteri plivaju kao gladne ajkule. Sa svoje strane, publika kao publika, zaštićena u svojoj grupnoj anonimnosti, bodri gladijatore i, mrtva-hladna, za cenu ulaznice spremna je da uzme sve ili, i gore, spremna je sve da odbije.

A u drugom delu svog života Sonja je zagazila još dublje – postala je politična, i to na strani krhkog dobra, a u zemlji čija je politika jela i grubijane na strani tvrdog zla, i to u trenucima njihove aktuelnosti. Gadno je o tome i misliti, a kako je moralo biti teško to proživeti.

Jedino što smo Sonji mogli da damo bio je aplauz dok je bila živa, a sada još možemo da joj podarimo samo najdublji naklon. Bila je zvezda na nebu koje se zakrčivalo sve tamnijim i gušćim oblacima, a mi smo je još gledali s upaljenom veštačkom rasvetom svuda oko sebe. Koliko smo je videli? Sada, kad je pala, ostaje nam samo da pomislimo želju.

Komentari

Milosh (gost) | 25.09.2008. 07.16.08

rip Sonja tekst nije patetičan, malo krene preširoko i zaobilazno u uvodu, ali sve ovo posle je sasvim na mestu i lepo napisano...
Ghoul (gost) | 25.09.2008. 07.22.07

sve je to lepo, kad se preskoči predug uvod, ali avaj, ZAŠTO svi textovi o njoj za ilustraciju biraju sonju uplakanu, kao da je umrla neka patetična jadnica, a ne jedna od najjačih i najenergičnijih žena s ovih prostora? dajte da je vidimo i pamtimo takvu, a ne uplakanu. u suzama treba da budemo mi, a ne ona.
Mira (gost) | 25.09.2008. 10.30.33

Zasto je bila tako sama,napuštena? Neka joj je laka zemlja, Bog neka je čuva. Otišla je naša Dečka.
Dudda (gost) | 25.09.2008. 10.37.39

Sonju je ubila njena nevjerovatna inteligencija...ona se ugusila u sebi samnoj...
Klonirani decak (gost) | 25.09.2008. 10.41.53

„Grubima – radosti k’o hleba, a nežnima – žalosti do Boga...“. Sarlo je nezan, a ja sam tuzan. Odlican text..
tuga (gost) | 25.09.2008. 14.26.40

ne, nije pala zvezda...gore je, na nebu, zar je ne vidite?
Sielele (gost) | 25.09.2008. 19.20.48

Bez obzira na moje lično razilaženje sa autorkom u kosmološkim pitanjima, tekst je idejno zaokružen, dinamičan i (skoro) savršenog stila. Svaka čast!
sql (gost) | 25.09.2008. 21.31.04

da se ne radi o zivotu i smrti, bila bih puna kritike. posto vec dva dana tu i tamo poplacem zbog sonje nam savic, iako o njoj ranije nisam previse razmisljala, jedva da imam volje da kazem da me bas zrace svi ti tekstovi naokolo. nijedan pametan nisam procitala. poneki koji su na prvu loptu ponizavajuci, cine mi se ipak boljim u poredjenju sa onim wannabe drugacijima.
sql (gost) | 25.09.2008. 21.46.43

posto nisam imala mira sa idejom da prigodno emotivnog teksta nigde nema, ipak sam se potrudila da nadjem jedan ok: http://www.terapija.net/njuz.asp?ID=5176 evo jednog kul linka
Jergovic o Sonji (gost) | 25.09.2008. 23.14.42

http://jutarnji.hr/kultura/film/clanak/art-2008,9,24,,134497.jl
bs (gost) | 28.09.2008. 11.06.15

divan tekst
Marija Dimic (gost) | 07.10.2008. 09.30.48

Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, možda će i u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti ? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga ? Tuge... Zar ima tuga ? Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona lepa, al lukava duga. I živi ! Sasvim živi ! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka. Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom : na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen. Zato živi, al sasvim ! I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao. Priznajem : pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao... Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čudenja. I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja. 2. A onda, već jednom ozbiljno razmisli šta znači i umreti i gde to nestaje čovek. Šta ga to zauvek ište. Nemoj ići na groblja. Ništa neceš razumeti. Groblja su najcrnji vašar i tužno pozorište. Igrajući se nemira i svojih bezobličja, zar nemaš ponekad potrebu da malo krišom zadješ u nove slojeve razuma ? U susedne budućnosti ? Objasniću ti to nekada ako me tamo nađeš. Znaš šta ću ti uciniti : pokvariću ti igračku koja se zove bol, ako se budeš odvažio. Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi još otkrio, jer ga nisi ni tražio. Upamti : stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog. Prepoznaćeš me po ćutanju. Večni ne razgovaraju. Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja. Veliki odgovori sami sebe otvaraju. Posle bezbroj rođenja i nekih sitničavih smrti, kad jednom budeš shvatio da sve to što si disao ne znači jedan život, stvarno naiđi do mene da te dotaknem svetlošću i pretvorim u misao. I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas. I nema praznih svetova. To, čega nismo svesni, nije nepostojanje, već postojanje bez nas. 3. Ako ti jave : umro sam, evo šta će to biti. Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti negde visoko. Upamti : nema granica, već samo trenutnih granica. Jedriću nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtaću ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore budućnosti lepotom nevidljivih krila. I kao nečujno klatno zaljuljano u beskraju, visiću sam o sebi kao o zlatnom remenu. Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava. Lebdeću u mestu, a stizaću i nestajaću u vremenu. Odmoriću se od sporednog kao galaktička jata, koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne šume, koje su srasle granama u guste zagrljaje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele. Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava ? Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tišina, tama i prah ? Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren. Nista se u meni neće ugasiti ni skratiti. Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti. Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što počinim, osumnjičen sam za nežnost i proglašen sam krivim što ljubav ne gasim mržnjama, već novom, većom ljubavlju i život ne gasim smrtima, vec nečim drukčije živim. Poslednji rubovi beskraja tek su početak beskrajnijeg. Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja. Nikad se nemoj mučiti pitanjem : kako preživeti, nego : kako ne umreti posle svih umiranja. 4. Ako ti jave : umro sam, ne brini. U svakom stoleću neko me slučajno pobrka sa umornima i starima. Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku. Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima. Pročeprkaš li prostore, iskopaćeš me iz vetra. Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori. Biti ljudski višestruk, ne znači biti raščovečen. Ja jesam deljiv sa svačim, ali ne i razoriv. A sva ta čudesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug. Znaš šta su proročanstava ? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog što vija sebe ukrug. Pa što bismo se opraštali ? Čega da nam je žao ? Ako ti jave : umro sam, ti znaš - ja to ne umem. Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, čudno drag. Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti : to ja još uvek šašav letim i živim.
Ljuban Latkovic (gost) | 16.01.2009. 04.20.36

Hvala ti za ovo Vladislava, pustio sam zdravu suzu. A zelim isto ono sto sam joj zeleo i dok je bila ziva. Da se sretno vrati odakle je i dosla I nema tu narocite greske!

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike