Voz, pospani voz za Harkov... 2028.

Geopolitička gibanja, ovako učestala, svakako su zamorna stavka naših života, ali i ona znaju da iznedre poneku prijatnu i vrednu nuspojavu. Tako je rusofilija, forsirana i uvežbavana tokom poslednjih godina, isprovocirala pojavu premijernih prevoda bitnih pisaca novije ruske književnosti – tu su Viktorija Tokareva (zbirke Praznik u Rimu i Mesecev i Ljulja), Boris Akunjin (edicije o Fandorinu, odnosno Sestri Pelagiji), Jevgenij Griškovec (Košulja), Vasilij Aksjonov (remek-delo Moskva kva-kva), Mihail Kononov (Gola pionirka)...

Rusofobnima s čitalačkom navikom i strašću kao melem na ranu mogu doći romani Vladimira Sorokina Trideseta Marinina ljubav (Laguna, 2008) i Dan opričnika (Geopoetika, 2008). Sorokin je u matičnoj Rusiji čitan pisac, mada češće smatran slučajem nego literatom: njegovim pisanjem se bave oni koji za književnosti i slova ne mare mnogo; bio je povod za nekoliko protestnih šetnji, a zavredeo je i javno spaljivanje dela ispred Boljšoj teatra...

Pred sam početak leta u našoj knjižarskoj ponudi osvanuo je Sorokinov raniji (iz 1994. godine) roman Trideseta Marinina ljubav. U njemu se autor uz dosta smelosti, pornografije i ostale efektne literarne pirotehnike bavi preispitivanjem zakonitosti tzv. fabričkog romana, podžanra popularnog u svim ruskim državotvornim inkarnacijama u poslednjih sto godina (najpoznatiji primer uspelog fabričkog romana bio bi svakako čuveni Moskva suzama ne veruje).

Vladimir Sorokin je alergičan na kalupe, te fabrički roman u njegovoj interpretaciji doživljava mnoštvo silovitih, odvažnih i uznemirujućih intervencija. To je očito već i na planu tretmana glavnog lika: umesto smerne, borbene heroine, koja nakon dosta zlopaćenja, nošena verom u bolje sutra i strpljenjem starovremenskih iskušenika, dolazi do zasluženog početka srećnog kraja, Sorokin ovde pod lupu stavlja Marinu, žrtvu incesta, kleptomanku, disidentkinju u blagom pokušaju, neuspešnu pijanistkinju, promiskuitetnu lezbijku (29 prethodnih ljubavi pripada tom žanru), koja, pak, troši i muškarce, mada nikako da doživi orgazam s nekim od njih...

U takvom stanju, ona doživljava prvi orgazam s bivšim udarnikom, sada vatrenim partijcem, i tu počinje njena temeljna transformacija; ona poželi da postane radnica za strugom. Roman mimikrijski poprima ton izvornih fabričkih pripovesti, oponašajući jezik i ideološki zanos prohujalih vremena. Jedina zamerka koja se da izneti na račun ovog dela je povremeno neobuzdana Sorokinova potreba da šokira i da iznova ilustruje već dovoljno jasno predočeno.

Dan opričnika (opričnici su bili pripadnici tajne policije Ivana Groznog), nastao 12 godina kasnije, delo je bez mane, primer vrhunske proze, toliko superiorne da u zasenak baca i (možda) upitni ideološki naboj, kao i autorasističke osnove na kojima ova snažna antiutopija počiva.

Roman prikazuje buran dan pun okrutnosti u životu opričnika-udarnika u Rusiji 2028. godine. To je Rusija spaljenih pasoša, potpuno preporođena, vraćena pravoslavnim korenima, sa Zapadnim zidom ka Evropi, u potpunosti restauriranom diktaturom i jednoumljem u kome se građanstvo dobrovoljno odriče individualnosti i osnovnih sloboda...

Pomerivši događanja u dosta blisku budućnost, Sorokin jasno govori šta misli o smeru kojim se majčica Rusija kreće. Da bi se prikazala nova država, bio je potreban i novi jezik; Sorokin stoga smišlja začudnu i poletnu smešu neologizama i arhaizama, mešavinu koja čini samo bilo ove drske i višeznačne pripovesti. Taj Sorokinov novogovor bi možda delovao nezgrapno preveden na (prijateljsko-bratski) srpski da nije bilo maštovitosti, veštine i strpljenja prevodioca Draginje Ramadanovski.