Jazz za filmske trake

Mesto: Splav Kolos, Beograd
Vreme: Utorak, 16. jul 2008.
Organizacija: Belef

Na ovdašnjoj koncertnoj sceni važi nepisano pravilo: ako ste miljenik Gillesa Petersona, voleće vas i beogradska publika. Zahvaljujući njegovoj svetski popularnoj emisiji, koju emituje i najslušanija srpska radio stanica, elektronski i plesni ogranak savremene jazz scene je i ovde stekao veliki broj vernih poklonika.

Cinematic Orchestra je, u tom duhu, bio čist zicer. Radi se o bendu koji, još od kraja 90-ih, uživa zavidnu reputaciju zahvaljujući specifičnoj kombinaciji akustičnog jazza, elektronskih beatova i semplova, ali i filmske muzike i pop senzibiliteta, i koji je jako dobro poznat beogradskoj publici.

Splav Kolos kraj Brankovog mosta, koji je sinoć bio dobro popunjen, pokazao se kao odlično mesto za koncerte, i bila bi prava šteta ako još neki put ne bi bio iskorišćen u te svrhe. Atraktivna lokacija na reci i uredan, prostran enterijer, predstavljali su poprilično osveženje u odnosu na većinu uobičajenih beogradskih prostora slične namene. Uz sve to, valja pomenuti i da je ozvučenje bilo perfektno. Desetka za organizatora.

Koncert je otvorila plesačka trupa JazzCotech Dancers. Tokom polučasovnog seta oni su, uz prateće dance/fusion zvuke sa razglasa, demonstrirali nekoliko uvežbanih koreografija, i zagrejali publiku za glavni nastup te večeri.

Nakon kraće pauze, na bini se pojavljuju i Cinematic Orchestra. Već sa prvim taktovima kreću burne ovacije – publika je očigledno jako dobro upoznata sa njihovim opusom, i prepoznaje svaki odsvirani ton.

Broj muzičara na bini varira iz pesme u pesmu, od tvrdog šestočlanog jezgra do proširene varijante sa osmoro ljudi, u kojoj centralno mesto zauzima pevačica Heidi Vogel.

Repertoar uglavnom sačinjavaju numere sa prošlogodišnjeg albuma Me Fleur, kojim je neprikosnoveni lider benda Jason Swinscoe napravio zaokret od razigrane, dinamične svirke, ka svedenim pop melodijama u sporom ritmu.

Publika dobro reaguje i na nove pesme i na hitove sa starijih albuma. Iako numere sa Me Fleur uživo zvuče zanatski korektno, primetno je da je bend nadahnutiji u instrumentalnim pasažima, kada ima više prilika da se odvoji od studijskog predloška i sklizne u improvizaciju.

U tim trenucima dominira dinamična ritam sekcija, ali i saksofonista Thomas Chant, u čijim solima ima mesta i za melodične pasaže i za atraktivne free jazz egzibicije. U par navrata se svirka zahuktava do ekstatične buke u kojoj ceo bend svira punom parom.

Nastup kulminira hitom Man With A Movie Camera, verovatno najupečatljivijom melodijom iz opusa benda. Dramatična tema i orijentalni prizvuk Chantovog saksofona izazivaju euforiju u publici, a bend se upušta u 10-minutnu vožnju bez predaha.

Nešto više od sat vremena je trajao regularni set, nakon čega je bend odsvirao još dve pesme na bis. Činilo se da će biti i drugog bisa – publika je još dugo pravila buku, a svetla se nisu palila. Na kraju, Cinematic Orchestra ipak napuštaju poprište događaja, uprkos velikom entuzijazmu okupljenih fanova.

S obzirom da su Cinematic Orchestra u Beogradu održali svoj jedini koncert ovog meseca, mimo turneje, možda se mogao očekivati i malo duži nastup. Ovako ostaje utisak da je za bend ovo bio tek jedan u nizu rutinski odrađenih koncerata.

Za publiku okupljenu na Kolosu, bio je i mnogo više od toga.