Ruke pune hitova

Voli, voli me
Znaš da volim te
Uvek ću biti iskren
Zato, molim te, voli me

(The Beatles)

Davne 1977. godine kosmički brod bez posade i kormilara krenuo je na daleki put van šengenskih granica Sunčevog sistema. Uz svu neophodnu logističku opremu, na Voyageru se nalaze – a verovatno se i dan-danas vrte – male zlatne pločice golden records. Pored poruka koje su našim nesvrstanim i vanzemaljskim prijateljima pročitali tadašnji predsednik SAD Džimi Karter i u to vreme sekretar UN, danas upokojeni ratni zločinac Kurt Vajdhajm, na njima su i snimci nekih popularnih pesama.

U društvu dela drugova Baha, Stravinskog, Mocarta, Blajnd Vili Džonsona i Navaho Indijanaca, na pločici se našla i jedna rock’n’roll pesma: Johnny B. Goode, u izvedbi legendarnog druga Čak Berija.

Ova pesma nije našla svoje mesto u nedavno objavljenoj knjizi Dejana Cukića, zborniku članaka originalno objavljenih na stranicama Politikinog zabavnika, časopisa koji, ne bez razloga, decenijama privlači publiku od sedam do 77 godina.

Priče o pesmama (skraćeno P.O.P.) su – da odmah kažemo nestrpljivim čitaocima – odlična literatura.

OK, ako ne oblepite korice samolepljivom trakom, knjiga neće preživeti ni trećinu od četrdeset pet čitanja, a da se totalno ne raskupusa. Čuvajte je ljubomorno. Nemojte nikom da je posuđujete.

Ali od raskupusane dijagnoze, koja verovatno ima svoje ekonomsko pokriće, pate skoro sva izdanja beogradske izdavačke kuće Laguna.

Tokom 10 godina u rubrici po čijem imenu je i knjiga Dejana Cukića dobila ime objavljeno je 60 kratkih priča o najpopularnijim vokalno-instrumentalnim pop i rock hitovima 20. veka.

Osim kratkih biografskih crtica i detalja vezanih za diskografiju, karijeru, tekstopisce i kompozitore, autor se većim delom fokusirao na same pesme. Vreme i okolnosti u kojima su one nastale i izvođene u nekim slučajevima su odigrali izvesnu ulogu. Neke od njih su nadživele i svoje autore.

Iako to po svoj prilici nije bila početna namera autora, 45 izdvojenih priča neočekivano zaokružuju kompaktnu celinu. Kroz prizmu nekad najvažnijeg a danas skoro u potpunosti potisnutog i izumrlog formata dobili smo instant-istoriju hit-lista, single ploča, ali i cele jedne epohe pop muzike.

Mnoge od opisanih pesama poznaju i deca rođena dugo posle njihovog objavljivanja. Hitovi kao što su Moja generacija (The Who), Stvarno me imaš (The Kinks), Dim nad vodom (Deep Purple) ili Ljubav će nas razdvojiti (Joy Division) u više su se navrata pentrali na vrhove top-lista. Pri tome, ni po interpretaciji ni po produkciji nimalo nisu odudarale od najsvežijih hitova.

U Cukićevom obraćanju publici preovlađuju lični stav i opušteno-edukativni karakter. Bez ozbiljnije namere da se obračunava s opisanim delima, da traži greške i nedostatke, on se ponekad s ironijom osvrće na "vreme kad je rock bio mlad". Kao primer može da posluži pesma Malena igračica Eltona Džona i njeno oživljavanje u filmu, ili kako to sam Cukić kaže: „Rock’n’roll limunadi Almost Famous". Ali najbolje je da taj deo pročitate sami.

Cukić se uputio na svoje literarno putovanje direktno s crnih izvora, klasika Roberta Džonsona Na raskršću. Sledeća stanica se zvala Čudno voće, tužbalica u nezaboravnoj interpretaciji blues dame Bili Holidej. Dalje se dotakao Džimija Hendriksa (Hej, Džo), Run DMC-ja (delom zaslužni za uspeh Krenite za nama) i Majkla Džeksona (Bili Džin), za koga ipak nije sigurno da li je „mrtav ili beo“. Priča je zaokružena megahitovima Radioheada (Nakaza) i Metallice (Ulazi babaroga), i nešto dužom ali zanimljivom i izdašnom analizom Američke pite Dona Meklina.

Posebnu draž ovog izdanja predstavljaju prevodi i prepevi tekstova pesama. Jedino se na Aerosmithovoj Krenite za nama (Walk This Way), iz razumljivih razloga (pokušajte sami i bez grimasa da prevedete na srpski: "Walk this way, walk this way / Walk this way, talk this way / Just gimme a kiss / Like this!"), autor nije pozabavio ovim teškim i nadasve nezahvalnim poslom. U svakom slučaju, izrazi poput „dušo“, „draga“, „mala“, „o'ladiš“, „zezam”, u ovom kontekstu deluju sveže i životno. Bilo bi lepo i dobro kad bi se domaći rockeri, umesto traganja za metafizikom i sigma-deltom, u obraćanju publici vratili jednostavnim svakodnevnim rečima.

Da ste nekim slučajem u mogućnosti, verovatno biste izdvojili neku pesmu iz knjige Dejana Cukića i umesto Johnny B. Goode, upisali je na zlatnu pločicu sonde Voyager. Ja glasam za sledeću:

„Voleo bih da možeš da plivaš
Kao delfini što plivaju
Iako nas ništa neće zadržati zajedno
Mi ih možemo pobediti,
zauvek“

(Dejvid Bouvi)

Mislim da bi se svidela vanzemaljcima.

• Odlomak (PDF, 300 KB)