Ples između sedišta

Organizacija: Dom omladine Beograda
Mesto: Kolarčeva zadužbina, Beograd
Vreme: Nedelja, 28. oktobar 2007.

Uvodni govor konferasijea Tome Grujića ovoga puta je protekao u znaku neočekivane vesti o otkazivanju koncerta Dee Dee Bridgewater, što je dovelo do nervoznog komešanja u dvorani. Da zbrka bude veća, Grujić potom najavljuje trio Avishai Cohena, da bi se, nakon nekoliko trenutaka, na bini pojavio Ravi Coltrane sa svojim bendom. Zbunjena publika se, ipak, brzo konsolidovala i koncentrisala na dešavanja na bini.

Izvedba Coltraneovog kvarteta je u blagom neskladu sa najavom o večeri posvećenoj modernom jazzu. Štaviše, radi se o sastavu koji je od svih festivalskih izvođača najbliži tradicionalno shvaćenom pojmu jazza. Numere mahom imaju linearnu strukturu, a pojedinačna sola se ređaju jedna za drugim, bez neke preterane interakcije između muzičara.

Ravijevo muziciranje je, sasvim očekivano, u prvom planu. Njegove improvizacije su pod snažnim uticajem slavnog oca, dinamična i krcata složenim harmonijskim manevrima. Na žalost, Ravi je znatno lošiji kompozitor nego instrumentalista, a njegova virtuozna sola se često gube u monotonim i bezličnim temama, koje dominiraju repertoarom. Ravijev kvartet se nešto bolje snalazi u laganijem nego u bržem tempu, kada sličnost sa muzikom Johna Coltranea još više dolazi do izražaja.

Mada je Beograd video i znatno bolje jazz koncerte od ovog, publika žedna i gladna kvalitetnog muziciranja izdašnim aplauzom nagrađuje trud Ravija Coltranea i njegovog pratećeg benda.

Kada je (ponovo) najavljen izlazak na binu Avishai Cohena, odmah je postalo jasno ko je zvezda večeri. I pre nego što su se Cohen i njegov bend pojavili na sceni, publika je reagovala frenetičnim aplauzom i usklicima, a već sa prvim taktovima atmosfera se bližila tački usijanja. Izraz trija Avishai Cohena se nalazi na tankoj liniji između jazza i pop muzike, i kao takva je veoma pristupačna i za one koji nisu tvrdokorni jazz fanovi.

Prvi deo nastupa je protekao u znaku bržeg tempa. Zapaljive melodije su se smenjivale sa virtuoznim solima, a publika je već u toku pesama burno reagovala i stvarala zaglušujuću buku. Muzičari su u stalnoj igri, tretirajući svoje instrumente na neočekivane načine: Mark Guilliana koristi svoje bubnjeve i kao solo i kao prateći instrument, te naizmenično ubrzava i usporava tempo. Cohen na momente svira rifove kakvi bi više priličili nekom rock gitaristi nego jazz muzičaru, da bi samo trenutak kasnije nizao brza, virtuozna sola. Shai Maestro, pak, sve to začinjuje predivnim, lirskim pasažima na klaviru, od kojih zastaje dah, a intelekt se povlači pred emocijama.

Nakon par sporijih numera u sredini koncerta, sledi veliko finale: Maestro dobija pet minuta bez pratnje benda, a u finalnoj numeri, bez pratnje klavira, briljiraju Cohen i Giulliana. Na kraju, publika ustaje i dugo pozdravlja bend koji dva puta izlazi na bis. Tada čak i počinje ples između sedišta, a razdraganom Cohenu je samo preostalo da konstatuje kako je, od svih evropskih gradova na turneji, u Beogradu doživeo najsrdačniji prijem.

Beogradska publika je, zauzvrat, doživela koncert koji će se još dugo pamtiti i prepričavati.

Prethodni izveštaji:

• Brad Mehldau, Bobo Stenson Trio: Kako klavir kaže
• Gianluigi Trovesi, Saxofour, Sveti: Hostese i sklekovi