Još od kraja 60-ih i otvorenog koketiranja s rokenrolom vode se polemike o granicama džeza. Danas, kad su te crte sve labavije, ovo pitanje je od sve manjeg značaja. Ipak, džez se i dalje hrabro hvata u koštac s nadolazećim pop strujanjima
U literaturi se ponegde javlja konstatacija da je Vudstok ’69. jedan od prelomnih događaja u istoriji džeza. Iako to nije naročito očigledno, nije ni toliko daleko od istine.
Džez je tokom 60-ih polako ali sigurno počeo da pada u zapećak usled pojave novih žanrova, a naročito ekspanzije roka. Pred džez muzičare se postavio izazov: kako zadržati staru publiku, a pri tome osvojiti novu? Da li je iscrpljena svaka mogućnost inovacije unutar žanra?
Tadašnje veličine su različito reagovale na izazov vremena: Miles Davis je kultnim džez rok albumom Bitches Brew (1970) hrabro stupio na novu i neistraženu teritoriju. Davisov rad je uzburkao duhove i napravio podelu na džez sceni. Dok su velikani poput Charlesa Mingusa džez rok smatrali svetogrđem, mnogi su uskočili u zahuktali voz – Herbie Hancock, Chick Corea, John McLaughlin i drugi su, bez mnogo premišljanja, prihvatili elektrifikaciju džeza i koketiranje sa aktuelnim muzičkim formama.
Bugge Wesseltoft
Puritanski nastrojena kritika novonastali žanr uopšte nije smatrala džezom. Međutim, uprkos uplivu rok i fank elemenata, bilo je očigledno da postoji kontinuitet sa džezom kakav je postojao pre fjužna – u središtu svirke ostala je improvizacija, a džez harmonije i ritmovi nisu nestali.
Ne radi se ni o tome da je prvi put došlo do sjedinjavanja džeza i nekog drugog muzičkog žanra – korišćenje bluz, soul, fank i latino elemenata je tokom niza godina bila uobičajena pojava u džezu. Međutim, pojavom džez roka fuzija je prvi put obavljena tako transparentno i sveobuhvatno. Novi pokret je za džez bio šok terapija.
I tokom narednih dekada vodeći džezeri su nastavili da eksperimentišu s novim instrumentima, zvukom i produkcijom. Tokom 80-ih džez je flertovao i sa popom i rokenrolom, a posle toga, logično, ponajviše sa elektronikom. Jedan od ključnih događaja za razvoj elektronskog džeza bila je pojava Nils Petter Molvaera (naslovna fotografija) i njegovog debitantskog albuma Khmer (’97).
Taj događaj bio je naročito specifičan zato što je album izdao ECM, kuća koja je do tog trenutka bila poznata po afirmaciji dosta drugačijeg džez zvuka. Upravo zahvaljujući legitimitetu koji ovaj izdavač poseduje u svetu džeza (ali, naravno, i zahvaljujući respektu Khmera), elektronski džez su sada mogli da prihvate i oni tvrdokorni.
Elektronski džez (ili “nu džez”) razvoj i ekspanziju doživeo je ponajviše na evropskom kontinentu, a glavni protagonisti novog pravca su skandinavski muzičari. Premda je za sve nu džezere zajedničko da spajaju džez i elektroniku, novonastali hibrid se razvija u ranim rukavcima. Ponekad je to spora i introspektivna muzika, nekad plesna, a često bliska pop-rok formama.
Uz pionire novog zvuka Nilsa Pettera Molvaera i Bugge Wesseltofta treba pomenuti i bendove kao što su Jaga Jazzist, Supersilent, te Britance Cinematic Orchestra, ali i DJ-eve koji su prigrlili džez u potrazi za kreativnim izazovom i nadahnućem, kao što su Jazzanova ili St. Germain.
Youngblood Brass Band
Ekspanzija repa je, pogađate, izrodila džez rep. U ovoj avanturi se još 1983. (prvi) okušao legendarni Herbie Hancock, angažujući hip hop DJ-a (Grand Mixer D.St) na svom hit singlu Rockit. Ipak, pravi proboj džez repa kreće tek početkom 90-ih, poslednjim studijskim albumom Milesa Davisa Doo-Bop (1992).
U narednim godinama pojavio se niz izvođača hip hop orijentacije (Guru Jazzamats, Digable Planets, US3…) koji su svežu krv češće tražili u ponekom udaljenom zvuku trube, sporadičnim semplovima ili džez solu, nego što su tragali za unikatnim spojem dva žanra. Do danas je to češće ostao izuzetak nego pravilo.
Mnogi džezeri se u pauzama redovnih projekata okreću eksperimentima sa hip hopom. Među zanimljivijima je saradnja Matthew Shippa sa sastavom Anti-Pop Consortium, te saradnja između Vijay Iyera i Mike Ladda. Mladi britanski saksofonista Soweto Kinch u svom radu balansira između repovanja i džeza u baperskom maniru.
Naposletku, Iswhat?! i Youngblood Brass Band su dva retka sastava koja su uspostavila pravu razmeru između komponovane i improvizovane muzike, matrice i žive svirke. Džez rep je, po svoj prilici, žanr koji će u narednim godinama tek dostići vrhunac.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
maare (gost)
| 23.10.2007. 10.41.46
"U narednim godinama pojavio se niz izvođača hip hop orijentacije (Guru Jazzamats, Digable Planets, US3…) koji su svežu krv češće tražili u ponekom udaljenom zvuku trube, sporadičnim semplovima ili džez solu, nego što su tragali za unikatnim spojem dva žanra. Do danas je to češće ostao izuzetak nego pravilo."
guru jazzmatazz. hm, pomenucu, izmedju ostalih, guruov maticni bend gangstarr, roots, quasimoto (i bilo sta drugo sto je radio madlib i nalazi se u katalogu etikete stones throw), mf doom, madvillain, dj krush kao jos neke primere uspesne inkorporacije dzeza u hip hop, svako od tih spajanja je na svoj nacin unikatno. jea, digable planets su odlicni.
-
djape (gost)
| 24.10.2007. 03.17.46
Što se tiče fuzije rapa i jazza ima dosta bitnih numera i pre '92 - Stetsasonic - "Talkin' All That Jazz", Gangstarr - "Jazz Music" i "Jazz Thing", ATCQ - "Jazz (We've Got)" i t.d. Ali, bitno je odrediti pojmove. Ja ne bih rekao da su Gangstarr, Digable Planets, Roots i sl. stvarali jazz-rap u jakom smislu. Na nivou sampleovanja jazza - da, ali mislim da bi termin jazz-rap trebalo sačuvati za rap umetnike koji unose jazz način razmišljanja u stvaranje rapa i poštuju određene opšte principe najznačajnijih tradicija jazza.
Prvo treba obratiti pažnju na beatove. Način razmišljanja većine velikih beatmakera u rapu je zapravo funk način razmišljanja - "on the one" i forsiranje downbeata (što je za očekivati pošto je rap muzika krenula od funk breakbeatova). Takođe, jedan od najznačajnijih principa u stvaranju rapa je minimizacija forme - hvatanje groovea u okviru loopa od 3, 4, 5 sekundi zvuka. Svi klasični rap beatovi su tako stvoreni. I po tom razmišljanju rap predstavlja više razvoj funk načina mišljenja jer je i sam funk izgradio svoj odnos prema jazzu stavljanjem akcenta na groove i podređivanjem ostalih instrumenata ritam sekciji i čistom, linearnom grooveu downbeata - dakle, od-rešenjem (apsolutizacijom) groovea od ostalih elemenata muzičkog izraza. Imajući to u vidu mislim da "jazz" u rapu treba tražiti na strani mcija i razvoja "flowa" ("flow" u terminologiji rap mcija podrazumeva odnos ritma a capella rapovanja i ritma podležeće matrice, t.j. "beata"). Tragajući na taj način za "jazzom" u rapu, prvi koji mi padaju na pamet su mciji koji su počeli da swinguju preko beata - oni koji su se usudili da "naruše" flow koji prati linearni funk groove. Ima stvarno dosta mcija koji su uticali na to oslobađanje i proizvođenje glasa, odnosno fonetskog aspekta rapovanja, u instrument za jazz improvizaciju preko podležećeg beata - za jurenje i stizanje, ispadanje i vraćanje sa beata, menjanje flowa u toku strofe tako da glasovi koje bi ranije padali na akcentovane delove funk beata počnu da ih "promašuju" i da "obigravaju" oko akcentovanih zvukova matrice. Ta revolucija je počela da se događa krajem Zlatnog doba rapa - oko '92. - usporavanjem beatova na obe obale. Mislim na: Freestyle Fellowship, Lords Of The Underground, Das EFX, Craig Mack, Redman, Busta Rhymes, ODB, ... Kao vrhunac te tendencije bih izdvojio Outkast i 100% jazz flow na hitu "Elevators" sa njihovog drugog albuma "ATLiens" iz '96.
-
veljko (gost)
| 25.10.2007. 17.37.05
Mali dodatak, uz skandinavski jazz bih obavezno dodao jos jedno ime, E.S.T. ili Esbjorn Svensson trio, ne toliko "elektro", ali svakako jedan od najuticajnijih jazz sastava u protekloj deceniji-dve. Uzgred, hvala popboksu na nezanemarljivom prostoru posvecenom jazz muzici. Pozdrav, Veljko
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.