Trikovi umornog duha

Nekad smo Franka Millera smatrali spasiocem. Njegov grafički roman o Betmenu Povratak Mračnog viteza (1986) potpuno je promenio duhovni pejzaž američkog mejnstrim stripa i otvorio vratnice brojnim autorima koji su strip-medij doživljavali poput samog Millera – autorski. Miller je strip shvatao ozbiljno, i to je demonstrirao nedvosmislenim odbijanjem da se prikloni uredničko-izdavačkim uputstvima i ograničenjima, koje je doživljavao kao cenzuru.

Nakon što je njegova emocijama nabijena borba s predloženim internim sistemom rejtinga DC Comicsa (rame uz rame sa Alanom Mooreom, Marvom Wolfmanom i Howardom Chaykinom) doživela poraz, Miller je napustio finansijsku bezbednost velikog izdavača i pribežište pronašao u okrilju nezavisnog Dark Horse Comicsa.

Ovo se pokazalo kao dobro rešenje, kako za autora, tako i za izdavača. Serijal Grad greha, koji je sa izlaženjem započeo ranih 90-ih, ispostaviće se kao jedna od najprodavanijih franšiza Dark Horsea. Umetnički, on je demonstrirao sazrevanje Franka Millera kao crtača i pripovedača, i do danas označava kreativni vrhunac njegove karijere.

Iako još od 2000. godine Miller nije izbacio novu priču iz Grada greha, fantastičan uspeh filmske adaptacije koju je potpisao zajedno s Robertom Rodriguezom značio je i najavu novih scenarija, koji će, reklo bi se, ovog puta ići direktno na filmsko platno.

Grad greha je brutalan, mračan strip, za koji je odmah jasno zašto nije mogao da nastane u okvirima mejnstrimu orijentisanog DC-a. Već prva priča o ovom gradu bila je prepuna psovki, ekstremnog nasilja, seksa, uznemirujućih, devijantnih ličnosti. Ali bila je i do prskanja nabijena energijom koju američki strip u ono vreme nije ni poznavao. Oslanjajući se delom na nasleđe kriminalističkog stripa (Alex Raymond, Chester Gould, Jack Cole), a delom na američki film noir, Miller je uticaje i uzore sintetizovao u visoko stilizovan pripovedni jezik.

Crtežom koji koristi filmske tehnike kadriranja i agresivnu izražajnost ekspresionističkog slikarstva (ni pre ni posle Millera crno-beli strip nije izgledao ovako preteće) i pričama koje iznova i iznova istražuju sociopatsku energiju ljudi koji odbijaju da istrule u bezdanu moralne i socijalne korupcije imaginarnog američkog grada, Grad greha je tokom 90-ih dao nekoliko modernih klasika američkog stripa.

Žuto kopile je četvrta „dugometražna“ priča iz kanona Grada greha (prethodne tri: Poslednje zbogom, Ubistva vredna i Veliko rokanje je Beli put već objavio), prva koja u ovaj strip uvodi još jednu boju pored crne i bele (efektno korišćena žuta) i, nažalost, takođe prva koja pokazuje u šta je Miller počeo da se pretvara kad više niko nije ni pokušavao da ga kontroliše.

Ako ste gledali film, onda vam je zaplet već poznat i tiče se policajca na svom poslednjem zadatku, dan pred odlazak u penziju, koji uprkos, reklo bi se čitavom gradu (i iskvarenom američkom društvu) koji je protiv njega, spasava od silovanja i sigurne smrti 11-godišnju devojčicu koju je oteo dekadentni, amoralni sin lokalnog političara.

Kako „nijedno dobro delo ne prolazi bez kazne“, naš heroj biva transformisan u žrtvenog jarca, i kao svaki dobar martir trpi predimenzioniranu, nepravednu kaznu za svoje herojstvo. Rasplet ove priče je tragičan, ali pravičan, nabijen kukavičkim seksualnim nasiljem i muževnim junaštvom.

Problem Žutog kopileta nije samo u tome što Miller u njemu reciklira motive koje je već (bolje) obradio još u prvoj priči iz Grada greha – ovo će ga pratiti kroz čitav rad na serijalu. Problem je što je njegova kreativna kontrola naprosto popustila i što je tretman motiva naglašeno pubertetski.

Testosteronski heroji koje učaureno, plašljivo (i plačljivo) građansko društvo ne shvata, negativci kojima je perverznost nepripadanja arijevskom idealu muškosti ispisana na čelu i koji frustraciju zbog nje leče nasiljem nad ženama, do karikature seksualizovani ženski likovi što čeznu za zaštitničkom senkom falusa čak i kad na sav glas pričaju o svojoj emancipaciji – sve ovo je bilo u zametku u doba Millerovog rada na Batmanu i Daredevilu.

U to vreme Miller je umeo da sa ovakvim motivima izađe na kraj, subvertira ih ili parodira. U Gradu greha, počev od ove epizode pa nadalje, oni će biti sve naglašeniji, prelivajući se i u njegove druge radove: grafički roman 300, i novi Batman (All Star Batman & Robin the Boy Wonder).

Da li to znači da je Žuto kopile đubre? Ne, ne baš. Ovo je i dalje kompetentno dizajnirana priča, grafički moćna do oduzimanja daha. No njena naracija je sasvim neuverljiva jer Miller daje prednost svojim motivima a ne konzistentnoj priči, njeni protagonisti su jedva nešto više od glasnogovornika Millerovih uverenja, a njen duh je, uz par časnih izuzetaka, umoran, recikliran i stvar više trikova a manje inspirisanosti.

No, za bilo koga ko ozbiljnije prati američki strip, ovo je i dalje apsolutno obavezna kupovina, čemu izuzetno dobre tehničke karakteristike i primetno živ, mada za mrvu neujednačen prevod domaćeg izdanja doprinose na najbolji način.

POVRATAK MRAČNOG VITEZA - Kako je američki strip napokon ušao u pubertet

GRAD GREHA - Između cool i cold