Posle trogodišnje pauze José-Manuel Thomas Arthur Chao, vlasnik najprodavanijeg world music albuma posle Buena Vista... (Clandestino, ’98), u 52 minuta muzike isporučuje 21 novu pesmu, u zbirci koju je u isto vreme lako i voleti i kritikovati
Na novom albumu
Manu Chao nudi ono što se od njega i očekuje: poletne minjone od pesama s jasno definisanim političkim stavovima prvenstveno zasnovanim na veri da se stvari još daju skrenuti s pogrešnog puta. Problem, međutim, nastaje kad se ovaj album razloži na sastavne delove: osim jasnih tragova autoreciklaže, tu se otkriva i pomalo zlokobno odsustvo istinske svežine.
La Radiolina počinje obećavajuće. Već poslovično himnična 13 Dias dodatno je obogaćena diskretnim gumbo ugođajem, ali – poput njene nejajčane bliznakinje, pesme Politik Kills – ipak zastaje na nivou tipičnog MC radijskog hita.
Album potom nastavlja silovito kroz Tristeza Maleza, pesmu u kojoj se sada već 46-godišnji whistle-blower Manu Chao obraća primaocu poruka (G. Bushu, naravno). U njoj Chao taksativnim nabrajanjem brojnih nepravdi ovog sveta (USA hegemonija, iživljavanje nad zatvorenicima po američkim vojnim kazamatima, korporativna bezobzirnost, odsustvo međuklasnog dijaloga, nepravičnost prema Palestincima, dečja prostitucija, invazija na Irak, glad u zemljama Trećeg sveta, ali i buđenje Latinske Amerike...) izvodi zaključak po kom „beskrajni napredak“ dovodi do „beskrajnih strasti“ a posledično i do „beskrajne tuge“. Već očito, ali nadasve mudro.
Po pitanju tema i njihovog plasmana, ugovorom o distribuciji s moćnim Warnerom, Manu Chao se zapravo opredelio za subverzivni nauk Clinta Eeastwooda – ni za jotu ne odstupiti od svog svetonazora, ali ući u Sistem i istrajno ga izjedati iznutra.
Ostatak albuma se, nažalost, kreće u ne baš obećavajućim pravcima. I pored toga što većina pesama kao osnovu ima prepoznatljive punk-ska korene, nekolicina (Rainin in Paradize, The Bleedin Clown, Siberia ili Y Ahora Que) se odmakla od prepoznatljivih uticaja Joea Strummera, opasno se približivši tradicionalno-nazadnjačkom AOR zvuku.
Razlog ovome je lako uočljiv – svakako nije reč o pokušaju jačeg prodora na nova, isplativija tržišta, ili o staroj borbi vođenoj novim sredstvima, već je naprosto u pitanju konzervatizam koji strpljivo čeka i na kraju u sebe usisa i najliberalnije. U tom smislu, MC se po pitanju latino zvuka zadržava na old school tretmanu, što i nije neki plus, naročito u trenutku kada je world muzika ipak pomerila osnovne granice i prevladala nametnute konvencije.
Dodatna zamerka se odnosi i na izvestan broj pesama koje praktično predstavljaju čist višak i samo prave gužvu u šesnaestercu (Mundoreves, Mama Cuchara, El Hoyo, Panik Panik...). Reč je o recikliranim minijaturama i već viđenim poskočicama skrojenim za mini-šutku u prvim redovima publike.
No, na ovakve ispade nas je Chao već ranije navikao, a i idu uz njegovu pojavu, koju valjda i volimo zbog te ponekad kamikazolike neobuzdanosti. Stvar spasava nekoliko zaista zapamtljivih i vrednih trenutaka, poput Mala Fama, Me Llaman Calle (nešto starije i već predstavljene numere, koja je , na planu ideologije i emocija, i najpotresnija jer govori o prostituciji i trgovini ljudima iz „lošijeg sveta“), ili La Vida Tombola (posvećena Maradoni). Problem je i što veći deo materijala deluje preproducirano, a želja je, apsurdno, bila da se, kao i ranije, postigne ogoljen zvuk prepun sličnih loopova i sinkopa.
Što se barem Srbije tiče, Manu Chao ne mora da brine – zahvaljujući minulom udarničkom radu i nezaboravnom nastupu na ruini od Tašmajdana 2002. godine, on ovde uživa ogroman kredit (mada mu izvesni krugovi već serviraju ignorisanje kao kaznu zbog saradnje sa Emirom Kusturicom, koji mu je režirao spot za singl Rainin In Paradise).
Nema spora da Manu Chao može znatno bolje od La Radioline, koja ostavlja zbunjujući utisak best-of izdanja s potpuno novim pesmama, a i sam nam je dao dovoljno razloga da ovo shvatimo kao zalet za neki budući bolji skok, ali ovaj put bez prestupa.
Komentari
-
drazen (gost)
| 25.10.2007. 09.57.23
ako posle 3-godisnje pauze ovo najbolje sto je uspeo, bolje da je sacekao jos malo...ovako na prvu, ovaj album ne budi emocoije kao prethodni radovi meni dragog Manu Chao-a, ali prija sto je nastavio sa radom... :)
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.