Mick Jagger je, u jednom od mnogobrojnih obraćanja publici na srpskom jeziku (u kojima je zvučao značajno razgovetnije nego srpski prestolonaslednik kada se okušava u istoj disciplini), izjavio da se lepo proveo. Prema svemu se, naravno, može biti skeptičan. Nije li, međutim, lakše verovati tim rečima nego smatrati da neko ko prosto, eto, odrađuje posao i folira se da mu je to strašno zanimljivo zvuči – i izgleda – kao The Rolling Stones?
Dva dana pre prvog i, samim tim, istorijskog beogradskog koncerta
Rolling Stonesa navršilo se 45 godina od prvog nastupa benda (London, klub Marquee). U tih gotovo pola veka, rock’n’roll je u nekoliko navrata bio jedna od najvažnijih stvari na svetu. Trenutno, međutim, to nije slučaj. Letimičan pogled na nastupe mladih uzdanica rock mainstreama u okviru nedavno održane akcije
Live Earth pokazuje nedostatak autentičnog smisla (zvao se on krv, znoj, suze, mozak...) koji gotovo ostavlja bez nade u Bolje Sutra glavnostrujaške rock scene...
Nego, koncert. Kao što se i ranije moglo videti (na televiziji), Ušće je livada veoma zgodna za masovna okupljanja. Činjenica da se nalazi bezmalo u centru glavnog grada svakako je išla na ruku posetiocima koncerta, a propratna logistika osmišljena je i izvedena tako da ne zagorča život ni njima, ni stanovnicima Beograda koji na koncert nisu išli.
Raspored i tajming nastupa predgrupa vešto su stavljeni u službu iščekivanja Stonesa: najpre simpatični
Električni Orgazam oko pola sedam, dok su
ogromniji brojevi ljudi tek počinjali da popunjavaju prostor, pa psihološka pauza, pa onda sastav The Answer iz Belfasta, uljudan odgovor na Led Zeppelin i AC/DC.
A onda još psihološkija pauza, pa konačno mrak, i na nebu i na zemlji. I onda taj čuveni prasak kojim počinju nastupi Stonesa na ovoj turneji koji, istini za volju, i nije bio baš impresivan. Start Me Up koja je iz njega izašla, međutim, jeste...
Kao i sve ostalo. Osim, eventualno, nadmorske visine na kojoj su dejstvovali Stones od krvi i mesa i vrhunski prateći muzičari, koja je onemogućila dobrom delu posetilaca da ih se trodimenzionalno nagledaju u idealnoj meri, i naglasila kvalitet ogromnog centralnog video bima. No, to je u ovom slučaju zaista sitnica.
Stones ne bi bili ovo što jesu da na ovako masovnim koncertima forsiraju novije kompozicije. To ne znači da su njihovi recentniji albumi slabi; prosto, Stones su brižljivo negovana institucija sa jasnom svešću o tome po šta ljudi najčešće dolaze na njihove koncerte, a to su, pored spektakularne produkcije, Zvuk, Kilometraža, Imidž i – Hitovi.
Njihov živi Zvuk je veličanstven, jedinstven i temeljno uzbudljiv. Skelet čitavog Spektakla zapravo je, uprkos gabaritima nastupa i Kilometraži, i dalje sačinjen od gotovo garažnog rocka prožetog delikatnim kapiranjem bluesa, sa autorskim i sviračkim pečatom koji je nemoguće dostojno kopirati. Kada, na tzv. B bini, Stonesi uplove u publiku, napor koji je potrebno uložiti u maštariju da se svirka zapravo odigrava u malom, zadimljenom klubu nije veliki.
S vremena na vreme, mogu se čuti pritužbe da je bez veze što Stones u-tim-godinama: a) i dalje sviraju, b) pa još sviraju tu prokletu Satisfaction.
Pa, ima li išta prirodnije od toga da oni i dalje sviraju, ako to rade prokleto dobro, a još uvek nisu dobili taj prokleti Satisfaction?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.