Doživljaj „nekontrolisanih ljudskih talasa" poznat je svakome ko je bar jednom bio na velikom rokenrol koncertu. Oni počinju iznenada, često bez ikakvog posebnog podsticaja s bine, i valjaju se s kraja na kraj prostora, noseći sve pred sobom. Nečemu od toga, na svu sreću bez značajnijih ekscesa, prisustvujemo ovih dana na domaćim lokacijama
Prve vesti bile su kontroverzne: neki mediji preneli su informaciju da se deo scenografije srušio na prisutne, drugi su govorili o pritisku mase na prve redove, što je neke od posetilaca najbližih bini prosto prilepilo uz njenu ivicu, treći su navodili bilo šta što im je zvučalo najatraktivnije.
Ali prava istina o tragediji koja se dogodila na danskom festivalu
Roskilde 30. juna 2000. skoro da potvrđuje ideju da se zlo ponekad ne može sprečiti.
Uzalud su tom prilikom i članovi
Pearl Jama i organizatori opominjali, pa i molili publiku da ne stvara talase tela koji se valjaju prema pozornici, posebno kad je kiša do te mere raskvasila teren da se po njemu jedva moglo kretati. Masa kao da je želela da izazove nesreću – što su ih više opominjali, posetioci jednog od najvećih evropskih rokenrol festivala (kojih je bilo nekoliko desetina hiljada) sve revnosnije su gurali napred.
Na kraju se ograda koja je delila binu od publike pod pritiskom polomila, prvi redovi su izgubili oslonac na klizavom tlu, mnogi su pali, a devetoro ih je bilo doslovno izgaženo, ili ugušeno blatom.
To je bio bilans možda najveće nesreće povezane s rokenrolom koja se u Evropi ikada dogodila. Koncert je odmah prekinut – mada je na šest preostalih pozornica program nastavljen – a predviđeni nastup
The Cureotkazan.
Iako odmah oslobođeni svake krivice, članovi Pearl Jamabili su potpuno šokirani: "Naši životi posle ovoga više neće biti isti" – navod je iz saopštenja koje je bend, poznat po posebnom odnosu prema obožavaocima i neprestanoj borbi za snižavanje cena ulaznica i diskova, odmah po nesreći izdao – “ali znamo da to nije ništa u poređenju s bolom porodica i prijatelja nastradalih."
Anđeli pakla pred Jaggerom
Tragedija na festivalu Roskilde, nije jedina u burnoj istoriji rokenrola.
Trećeg decembra 1979, pred koncert grupe
The Whou dvorani
Riverfront u Sinsinatiju, Ohajo, čuvši odjeke zakasnele tonske probe, fanovi su pomislili da je koncert počeo i nagrnuli na jedinu otvorenu kapiju, što je dovelo do opšteg nereda u kojem je poginulo čak 11 ljudi.
Vođa The WhoPete Townsend i ostali iz grupe bili su potpuno slomljeni: "Svi smo se suočili s bolom koji nam je vest o tragediji prouzrokovala", izjavio je kasnije Townsend.
"Članovi grupe, naš menadžer, promoteri, svi koji su bili s nama i oko nas, seli smo i napili se. Izgledalo je da nema ničeg drugog što bismo mogli da uradimo – u suprotnom, delovalo nam je kao da nikad više nećemo moći da zaspimo. Nismo znali da li smo odgovorni ili ne. Nismo imali načina da saznamo kakva je naša uloga bila u tome što se dogodilo."
Tačno deset godina pre nesreće u Sinsinatiju (čak je bio i decembar), jedan od početka ukleti događaj takođe se završio tragično. Reč je o
čuvenom koncertu Rolling Stonesau Altamontu, Kalifornija, kada je 18-godišnji crnac Meredith Hunter ubijen nakon nereda koje su izazvali lokalni Anđeli pakla, unajmljeni kao obezbeđenje.
Sve se dogodilo za vreme izvođenja numere Sympathy For The Devil, što je kasnije papagajski korišćeno kao omiljeni argument beslovesnih lovaca na zlo u rokenrolu.
Los Callejeros: 175 mrtvih
Početkom 80-ih u oblasti Sijetla, jednog od najizrazitijih rokenrol centara Amerike, tokom tri međusobno potpuno različita koncerta, dvoje ljudi je poginulo, a najmanje dvadeset četvoro je bilo povređeno.
Sredinom 90-ih posetioci najpoznatijeg savremenog američkog alter-rok festivala
Lollapalooza zapalili su ogromnu vatru i nisu dozvolili policiji i vatrogascima da priđu i ugase je. To je rezultiralo momentalnim prekidom i bukvalnim rasterivanjem preko sedam hiljada prisutnih. Sledeći put kad su na istom festivalu uradili istu stvar, policija i vatrogasci došli su bez rotacionih svetala i uniformi i sve se dobro završilo.
Međutim, 30. decembra 2004. vatra u Buenos Airesu bila je neumoljiva: na koncertu grupe
Los Callejeros poginulo je 175 posetilaca, a povređeno 619. Požar je izazvala baklja koja je zapalila tavanicu, čiji su užareni komadi počeli da padaju po okupljenima kojih je bilo dvostruko više nego što je nalagao kapacitet kluba. Nastala je panika u kojoj su neki padali onesvešćeni od dima, dok su drugi pokušavali da se probiju do nekog od izlaza za evakuaciju… Od raspoloživih šest, otvorena su bila samo dva.
Na festivalu
Woodstock '99 u Rimu, država Njujork, za razliku od originalne "majke svih rok festivala" iz 1969, izbili su strahoviti neredi u kojima je povređeno nekoliko stotina ljudi, a prijavljeno je i pet pokušaja silovanja.
Pet dana posle tragedije u Roskildeu, na putujućem festivalu
Summer Sanitarium u Baltimoru dogodio se nesvakidašnji incident: 21-godišnji Martin Musit pao je sa pete galerije stadionskog kompleksa i poginuo. Sve se desilo između nastupa Kida Rocka i grupe
Korn, i nikad nije obelodanjeno da li je reč o namernom, ili slučajnom padu.
Jedno lično iskustvo: Minhen Calling
Sve to rokenrol koncerte ipak ne svrstava u kategoriju događaja ekstremnog rizika: bez obzira na zastrašujuću težinu navedenih činjenica, bilo koja seoska svadba neuporedivo je opasnija, a o vašarima i fudbalskim utakmicama da i ne govorimo. Da vrsta muzike ne igra presudnu ulogu u ovakvim nesrećama, pokazuje slučaj Festivala starih korejskih pop pesama u Sangjuu, u Južnoj Koreji: 3. oktobra 2005, u stampedu koji je nastao kada je 10.000 ljudi pokušalo da prodre na stadion kroz jedini ulaz za posetioce, poginulo je jedanaest ljudi, a preko sedamdeset je povređeno...
Oni na koje naleti front talasa moraju da ulože priličan napor da ne bi pali i bili pregaženi, ali ako talasi nisu izrazito divlji, moguće je obuzdati ih u relativno kratkom roku.
Dogodi se, međutim, da je, iz razloga koji ne mogu biti objašnjeni, nemoguće zaustaviti gibanje mase – naprotiv, ono postaje sve intenzivnije, dok na kraju ne popuste ulazna vrata (bar dva puta ne beogradskim koncertima imao sam prilike da to lično doživim), ograda, ili nešto treće na šta rulja naleti.
Svojevremeno sam se pred početak koncerta
The Clash u Minhenu, korak po korak probijao skoro do same bine, noseći spreman fotoaparat, ne sluteći da će, kad je grupa izašla na binu i bez ikakvog upozorenja krenula sa
London Calling, to izazvati takav haos da sam se do sigurnosti zadnjih redova morao probijati i nogama i rukama, primajući i deleći udarce na sve strane.
Sve to se, naravno, moglo izbeći, uz malo razmišljanja i dobar krizni plan. Isto je i s velikim festivalima koji okupljaju desetine, pa i stotine hiljada ljudi. Kad jednom krene, masa se vrlo teško (ako uopšte) može kontrolisati, pa je zato najbolje preduzeti sve moguće mere predostrožnosti i predvideti što više načina da se stvari obuzdaju ako krenu naopako. Tako se opasnost od nesreće može, ako ne eliminisati, onda bar smanjiti na najmanju moguću meru. Osim ako sam đavo ne odluči drugačije...
Domaći primer: Riblja Čorba u Zagrebu
Ovakvi događaji, naravno, nisu rezervisani samo za daleki svet - 8. februara 1982. na koncertu Riblje Čorbe u Zagrebu, poginula je 14-godišnja Željka Marjanović.
Naime, Riblja Čorba je neposredno pre toga objavila treći album i našla se na vrhuncu popularnosti - ploča se prodala u rekordnih 500.000 primeraka. Potom su krenuli na turneju čiji je naziv Ko preživi – pričaće na kraju ispao ispao zloslutan.
Iako kapacitet zagrebačke Ledene dvorane iznosi 10.000 ljudi, organizatori su prodali 5.000 karata više. Pošto je u sali bilo samo dvoje vrata, nakon stvorene gužve pomenuta devojčica je naprosto pregažena.
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.