Nakon straha i nepokorenih žena, završni deo našeg serijala o singl knjigama govori o... voajerizmu pre Velikog brata
Snovi o snovima: U svojoj zbirci
Antonio Tabuki (kod nas često prevođen italijanski prozaista) prihvata se zanimljivog postmodernog eksperimenta – stvoriti svojevrstan leksikon snova, na do četiri stranice, maštati na temu mogućih snova bitnih i velikih snevača – Dedala, Ovidija, Rablea, Lorke, Kolridža, Čehova, Debisija, Pesoe, Majakovskog, Frojda...
Tabuki, kao samoovlašćeni inspektor za oblast onirizma bez predumišljaja, pohodi ih u knjizi Snovi o snovima (Clio) u raznim trenucima – uoči podviga, na samrti, u poslednjim momentima anonimnosti...
Tako, na primer, Lorku zatičemo kako sanja svršetak pozorišne predstave noć uoči pogubljenja, Debisija u čudnom ljubavnom zanosu, Majakovskog uoči torture dojučerašnjih istomišljenika, Pesoa je uhvaćen u kadru kom se vraća na sam izvor, na prvi susret s jednim od svojih brojnih heteronima...
Mada umešno uklopljene u ujednačenu celinu, pripovetke se razlikuju po duhu i jezičkoj opremi, a vezivno tkivo predstavlja snažna, sveprožimajuća melanholija usled neprolaznog čovekovog usuda da živi zarobljen u ovom ili onom snu.
Najsvetliji momenti ove zbirke svakako su prikazi Pesoovog sna, kao i Remboa koji sanja ljubavnu idilu na selu, sve noseći svoju amputiranu nogu, te Frojda, preneraženog snom u kom je preuzeo krst nerazumevanja svoje pacijentkinje problematične seksualnosti. Tabuki se odvažno probija kroz gustu, teško shvatljivu ali neodoljivo privlačnu teksturu mogućih snova onih koji su se usudili da snivaju u ime čitavog čovečanstva, shvatajući nedokučivost i neuhvatljivost kolebljive dramaturgije sna.
Svoj mini-poduhvat obogatio je biografijama svih onih u čije je snove izvoleo gvirnuti, ukazujući na biografske stavke važne za razumevanje predloženog sna.
Ajnštajnovi snovi: Istom stazom krenuo je i engleski fizičar
Alen Lajtmen u svom literarnom prvencu u kom spekuliše na temu verovatnih snova Alberta Ajnštajna sanjanih 1905, za poslednja dva meseca uoči završetka čuvene teorije o novom shvatanju vremena.
Lajtmen u pitkom, lirski intoniranom romanu Ajnštajnovi snovi (Geopoetika) sanja umesto Ajnštajna na temu raznoraznih poimanja vremena – vremena kao apsoluta, vremena kao statičnosti, vremena kao kruga s greškom, nesagledivog, tihog tiranina, vremena kao kruga s krupnom greškom, tačaka prožimanja sadašnjosti i prošlosti...
U Lajtmenovoj opčinjavajuće dirljivoj i pulsirajućoj prozi prepoznatljivi su uticaji Itala Kalvina, ranog Džulijana Barnsa, Džejmsa Džojsa ili Virdžinije Vulf, od koje pozajmljuje metod skrivene, sporovozne ali svevideće kamere kojom pronicljivo beleži ljudske sudbine uhvaćene u raskoraku sa opštim, ali i individualnim shvatanjem vremena.
On, čini se, bez velikog napora uspeva da književno vešto predoči složeni koncept vremena, ali i da dodatno oslika portret veličine čiji se nebranjeni ali privatni posed sna usudio privremeno da okupira. Lajtmen se prvenstveno obraća onima koji ne veruju da su „misli samo električna pražnjenja u mozgu“ i/ili „da je tuga samo izvesna količina kiseline zastala u malom mozgu“.
Kamelija:
Aki Šimazaki, japanska književnica u dobrovoljnom egzilu u Kanadi, bavi se potragom za snovima u okvirima porodičnog portreta u malenom ali moćnom romanu
Kamelija (Clio).
Tihim glasom, svedenim i izrazito lirskim jezikom, Šimazaki ponire u priču o ubistvu, duhovima prošlosti, tajnama i bolu kao delu porodične ostavštine. Nakon majčine smrti, uz pomoć samo dva misteriozna pisma, glavna junakinja pokušava da razmrsi zapetljano i oparano pletenje porodične legendi vraćajući se na izvorište bola.
Tokom tog pohoda, dosanjavajući majčine snove, ona njenu tugu prihvata kao svoju, nastavlja da neguje majčine kamelije kao svoje, vlastitom nezaboravu prepuštajući majčine uspomene na zločin u porodici i bombardovanje Nagasakija.
Na tom putu, rvući se s narastajućom samoćom, ona spoznaje majčinu samoću tokom onoga što se nekad činilo kao mirna, razumno srećna i sređena egzistencija.
Dovršiti san, ućutkati duhove prošlosti, namiriti stare dugove, docrtati nedostajuće figure na porodičnom portretu, sagledavajući posledicu u svim mogućim svetlima, postati svestan uzroka... sve to kako bi se, očito, shvatilo da je izlišno „porediti svoj život, ružan ili lep, s nekim životom koga nema“.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.