Šta znači kad dlanovi postanu instrument, ili kako je slušaočevom telu vraćeno dostojanstvo...
Zvuk nove ploče (hajde da tako označim nešto što ima celovitost i usredsređenost) grupe
Disciplin A Kitschme nije manje indikativan od njenog naziva. Zato ću ovde pokušati da obrazložim šta to ona donosi, ili, još preciznije, šta to ona ponovo osvaja.
Ploča Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi? proizvodi, naime, sasvim drugačiji osećaj u organizmu slušaoca u odnosu na veći deo tekuće rock produkcije (pre svega strane, pošto se ovo izdanje teško uklapa u dešavanja na domaćoj sceni). Čak se na momente čini da tu ne postoji ni najmanji zajednički sadržalac, da jedno drugo isključuje.
Sredstvo pomoću kog ona ostvaruje učinak o kojem će tek biti reči ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje. Zvuk Discipline na ovoj ploči je, u osnovi, ostao onaj karakteristični zvuk iz svih njenih dosadašnjih faza. Reč je o glasnoj improvizovanoj muzici izrasloj iz posebnog osećanja bluesa.
Pesme su strukturirane tako da se svedene i jasne melodije (vokali Koja i Manja) uobličavaju i suočavaju s hromatskim neizvesnostima na basu (Kojino poigravanje s pop strukturom) i snažnim plesnim pulsiranjem bubnja (Buca). Novina se ovde ogleda u naglašenom horskom pevanju (bend s gostima Bananom i Vlacom) i melodičnosti. Ploča ima atmosferu zajedništva jakih pojedinaca.
Međutim, razumevanje muzike kao istovremeno glasne, plesne i svesne stvari sada, dve hiljade i sedme godine, dobija posebno značenje.
“Tužna” priča o muzičkoj industriji toliko je puta ispričana. Ta priča o odumiranju ima, bez sumnje, važno ishodište – muzika je sada samo lako potrošna forma.
Ranije ju je usmeravala i diktirala industrija zabave, koja je uvek uspevala da izađe na kraj sa samosvesnim pojavama, apsorbujući ih, praveći trendove i reciklaže. Sada, međutim, ni ona više nema kontrolu. Pojave novih tehnologija i formata (brzo reprodukovanje) prouzrokovale su gramzivost koja je dovela do toga da je vrednost muzike postala krajnje simbolična.
Posledice su lako uočljive. Danas postoji muzika koja se sluša u kući, zatim ona koja se sluša na poslu, u klubu, u kolima, online 24 h... u svakom slučaju, to mnoštvo muzika pluta rasuto negde oko nas i kroz nas. Sveprožimajuća, muzika je, međutim, prestala da nam se obraća. Ili, možda još tačnije, mi smo prestali da tražimo da nam ona nešto znači. Odustali smo od toga i pristali na njenu golu i besmislenu sveprisutnost.
Danas se svaka iz tog mnoštva muzika obraća samo pojedinačnim delovima tela slušaoca i privremeno podmiruje njegove potrebe. Komunikacija se, dakle, svela na najmanju moguću meru i uvek je usko usmerena. Slušalac je razbijen na milione malih ostrva koja stoje u mestu i postoje samo kao posebni, izolovani univerzumi do kojih eventualno dopire poneki snop muzike.
Naizgled paradoksalno, nova ploča Disciplin A Kitschme zvuči snažno i optimistično, iako (ili baš zato što) podrazumeva jedan takav neveseo kontekst. Na njoj poruka i jednostavni krik (poput onog Hej! s početka) napuštaju ustaljenu ulogu i pogađaju slušaočev struk, njegove dlanove i kukove, njegovu seksualnost. I u drugom smeru, ritam i improvizacija se s jednakim intenzitetom obraćaju slušaočevom intelektu i jačaju ga.
Pesme poput Bunt, Neko mora to da spreči, Ego ili Robo-bluz, kako u svojim delovima, tako i u celini, ponovo uče slušaoca da je muzika jedna po tome što se obraća celom čoveku. Ona je više od zabave i mnogo više od mozganja. Ona čini da telo nesputanim pokretima razmišlja i kreće se istovremeno. Slušalac na taj način ponovo postaje slobodna celina a njegovom telu je vraćeno dostojanstvo.
Trenutak kada Čovek koji ne nosi sat pređe u Hitra smeđa lisica preskače lenjeg psa je karakterističan – dlanovi (jedan od najstarijih oblika pravljenja muzike) postaju osnovni instrument. Ovaj pokret (napor ruku koje prave muziku) razrešava se u nemirnom, neimenovanom zatvaranju ploče, kada bend postane jedan organizam koji pravi magiju u vidu ranog oblika muzike shvaćene kao obreda. Ime ploče suštinski se, dakle, tiče kako slušaoca (koji treba da se odredi, ali tako što će njegovo telo progovoriti), tako i samog benda.
Ploča Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi? obraća se slušaocu na drugačiji, dijametralno suprotan način od onog koji je danas uobičajen. Ona mu postavlja pitanje ne naslovom albuma, već snažnim ritmom i melodijom. Ona od njega traži učešće i kaže mu da je bez njegovog pokreta telom sve besmisleno (pa i ona sama). Svi njeni elementi učestvuju u tom istovremenom pomeranju stomaka, nogu i glave slušaoca.
Trebalo bi da posle glasno odslušanih 59 minuta (i nešto malo sekundi preko toga) ove Muzike (poslušati obavezno i ostala izdanja Discipline) slušalac izađe drugačiji, u svakom slučaju bogatiji za sledeću maksimu:
NE ŽELIM DA SEDIM I RAZMIŠLJAM DOK SLUŠAM MUZIKU / NE ŽELIM DA IGRAM UZ NEŠTO ŠTO JE BESMISLENO!
* * *
Važna napomena: Ovaj iskaz je sastavljen od dve, u pravom smislu te reči, međuzavisne rečenice. Svaka od njih podrazumeva onu drugu. Među njima ne postoji odnos prvenstva (dominacije).
Komentari
-
dr (gost)
| 08.12.2007. 18.50.44
koja je car...istrajava...jaci je od sudbine
-
djape (gost)
| 31.12.2007. 21.19.22
Koja ima groove, ima taj funk i živi ga! Ali, ne znam iz koje potrebe (ako je tržišna - podržavam), ima potrebu da konstantno intelektualizuje svoju muziku, zapravo svoj celokupni izraz, da se upinje zarad neke potpuno deplasirane "angažovanosti". :? Neke sredovečne, malograđanske, '80e, skoro-pa-"krug dvojke" angažovanosti. Kada bi ostao na tome da stvar bude čisto FIZIKALNA kakav zapravo i jeste zvuk koji izlazi iz njega mogao bi da bude mnogo subverzivniji. "Manje je više" u mnogim kontekstima a posebno što se tiče Discipline - oni su na tome izgradili jak izraz ali može to i RADIKALNIJE na šta bih upravo hteo da ukažem ovim komentarom. U tom kontekstu "funka" kao "ideologije" (ovo je krajnje uslovno jer je stvar izrazito nekonceptualna) mogao bi nešto da nauči od pokojnog Moskrija koji je, doduše, to sve kapirao intuitivno čini mi se. (nazdravlje Koji što se tiče ovog dovođenja u vezu sa preminulim velikanom)
Inače, rispekt za ovaj album koji me TERA da pišem komentar jer da nije u pitanju čovek kod koga se i iz udaljenijih galaksija vidi da MOŽE ne bih imao želju da komentarišem.
-
kasnije, ali na vreme (gost)
| 21.10.2008. 23.51.18
znaci, koja bi imao sta da nauci od moskrija?!?da li ti znas sta pricas, jado?
-
djape (gost)
| 21.11.2008. 03.55.00
koja bi od moskrija imao da nauči hardcore.
-
djape (gost)
| 24.11.2009. 12.41.08
inače, ja posle dužeg slušanja smatram da je ovaj album čak uz sve te sterilne "angažovane" momente, najbolji album discipline ikad.
-
ms (gost)
| 04.08.2010. 02.32.22
Album jeste dobar, ali prvi radovi DaK-a su liga za sebe!
"Sviđa mi se da ti ne bude prijatno" je, za mene, jedna od najboljih ploča ikad snimljenih u istoriji roka!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.