Još samo jednom pogledaj taj zid

Jon Hassell (1937) je američki trubač čiju je muziku teško svrstati u bilo koji žanr. Stekao je klasično muzičko obrazovanje, a tokom boravka u Nemačkoj 60-ih postaje student kod čuvenog Karlheinz Stockhausena. U Americi onda ulazi u saradnju minimalistima La Monta Youngom i Terryjem Rileyjem, da bi potom sva trojica otišla u Indiju gde su se upoznali s tamošnjom tradicionalnom muzikom i velikim pevačem Panditom Pran Nathom. Taj susret bio je preokret u karijeri i životu Jona Hassella i on se potom posvećuje istraživanju svetskog muzičkog i duhovnog nasleđa koje je pokušao da uklopi sa visokom tehnologijom i elektronskom muzikom Zapada, kao i da trubom uradi ono što je Pran Nath postizao glasom.

Tako je nastao Hassellov muzički pravac koji je on nazvao Četvrti svet, što je aluzija na zemlje tzv. „trećeg sveta“, čiju je muziku Hassell smatra duhovno superiornom u odnosu na onu iz „prvog sveta“, ili „severa“, kako ga on zove.

Šira publika ga zna i kao saradnika Talking Headsa, Briana Inoa i Petera Gabriela. Svojim poslednjim albumom Maarifa street, odsviranim u pratnji istoimenog benda s kojim je nastupio prošle nedelje na Beogradskom džez festivalu, Hassell se pozabavio Bliskim Istokom i stihovima persijskog pesnika iz 12. veka Dželaludina Rumija.

JON HASSELL: Da! Kraj intervjua! (smeh) Jedno veliko, izrazito DA. Upravo je u tome poenta, jer je ovde reč o neuspehu da se razume istorija. Evo, dok sam se vozio Beogradom razmišljao sam o tome kako je ova zemlja dugo bila pod turskom okupacijom, pa sam na ulicama video i plavokose i tamnokose ljude, jer su Sloveni plavi a Turci tamnoputi. Dakle, reč je o razumevanju istorije. Recimo, Bush je čovek koji nikad nije napustio SAD pre nego što je izabran za predsednika. Ja mislim da je to prosto suludo. I, naravno, govorim o Rumiju a ne o Osami. Kamo sreće da je poetičnost islamskog bića, koja je tako divno izražena u Rumijevim stihovima, ono o čemu mladi ljudi razmišljaju i o čemu razgovaraju i u šta gledaju na displejevima svojih mobilnih telefona... To je razlika između stava „za život“ i „protiv života“. Rumi je za život. Zato sam izabrao tu reč „maarifa“, jer ona na arapskom znači mudrost ili znanje, a to je glavni kriterijum za muziku s tog albuma.

Ne, za sebe mislim da sam više čovek Juga, pre svega u duhovnom smislu. Mesto rođenja je u tom smislu više slučajnost. To je mnogo više stvar mentaliteta i te jednačine „za“ i „protiv“ života.

Definitivno jeste. Vreme koje provodim u Beogradu me podseća na Memfis leti, jer je i ovde vlažno i toplo, čak i noću. Oduvek sam voleo takvu atmosferu, pošto sam odrastao na takvom mestu. Kada govorimo o SAD-u, mislim da sam imao sreće što sam se rodio tamo, jer u Memfisu postoji jedna zanimljiva muzička veza između afroameričke i evropske kulture. Toga kao dete, naravno, nisam bio svestan, ali kada se sada osvrnem shvatim da je taj prostor jedno raskršće na kojem se dešava zanimljiva kulturna i muzička fuzija.

Neki ljudi me nazivaju kumom jednog takvog sentimenta, zbog onoga što sam radio tokom 70-ih, i ja zaista mislim da je dobro to što ljudi postaju kulturno svesniji, ali iz toga izrastaju mnogi klišei koje ja izbegavam. To bi bilo kao kada bih ja prosto nalepio indijskog pevača ili afričkog bubnjara preko neke muzike, a sve u nekoj formi pop pesme. Trudim se da se izdignem iznad toga i da radim nešto što je kreativno i neočekivano. Postoji razlika između klišea i arhetipa. Ja ne želim sebe da ograničim i da kažem „ne“ bilo čemu što korespondira s prošlošću. Zato ne možeš sebe da sprečiš da sviraš nešto što je arhetip, možeš da pokušaš da ga nekako osvežiš i odaš mu poštovanje. Moraš da budeš autentičan koliko god možeš. „Autentičan“ je dobra reč. Ja sam počeo u istoj muzičkoj oblasti kao Terry Riley i La Mont Young koji su koristili tih osam nota i nisu improvizovali. A suština mog koncepta „Četvrtog sveta“ je da sve ono što volim sakupim na jednom mestu, a to je, recimo, slučaj s albumom koji sam radio s Ry Cooderom. Otkako sam učio kod indijskog raga majstora Pandita Pran Natha okrenuo sam se vokalnim momentima, pa me danas recimo oduševljava Joao Gilberto. Zato mi je autentičnost važna, konceptualizam ne zanima. Želim da izađem pred ljude i dam im nešto od srca i duše, nešto što će ih dotaći onako kako bi Ray Charles to mogao da uradi.

Ja zapravo sebe nikad i nisam smatrao jazz muzičarem. Zato sam i smislio taj izraz „Četvrti svet“. Ipak, jazz je utkan duboko u mene i u sve nas, i ja ne mogu tek tako da ga se odreknem.

Apsolutno. Odrastao sam tamo gde duboki blues dopire iz crkava. To je još uvek bilo vreme segregacije, a ja sam bio beli klinac koji je voleo blues.

Nisam siguran da mogu da budem ta veza, ali mi se veoma dopada ideja da neko ko nema pojma o tome šta sam radio u prošlosti, neko ko ima 19-20 godina, čuje nešto što nikad pre toga nije čuo. S druge strane, već su ih malo „smekšali“ rok i eksperimentalna muzika, tako da verovatno ne bi odbacili moju muziku onako kako bi to možda uradili pre dvadesetak godina, tako da danas postoji veća šansa da me prihvate. U svakom slučaju, oduševljava me ideja pravljenja tih veza, i ja ću uvek činiti sve što mogu da me ne shvataju kao matorca.

Mogu da budem samo oduševljen. Osim ako je to ipak malčice previše blisko onome što sam radio u prošlosti, pa sad neko na tome mlati pare, jer to bi bio problem. Ali, da budem iskren, ne slušam mnogo muziku koja nema veze s onim što radim. Oduševljava me Joao Gilberto.

Pravo da vam kažem, meni je vremena sve manje, a želim još mnogo toga da uradim. Pročitam ja tu-i-tamo ponešto recimo o Wilcu, znam da ih zanima dobra muzika i da rade s Nelsom Clineom, ali ja osećam potrebu da stvorim nešto što je jedinstveno i moćno. Jesam ja radio s Talking Headsima, ali teško da bih rezultat toga ikad nazvao nečim svojim. Tako da sam u svakom slučaju otvoren za... Ma, u stvari, zatvoren sam! (smeh)