Nije to bilo tek sentimentalno veče natopljeno nostalgijom na kojoj se u Srbiji zarađuje tako lako. Među 3.500 ljudi bilo je, istina, mnogih koji su odrasli uz Roxy ploče i kojima je koncert bio prilika da se podsete lepih trenutaka iz mladosti. Međutim, njima je isporučeno mnogo više od pukog ređanja hitova
Bryan Ferry ima 61 godinu. Figura mu deluje kao da je bar deceniju mlađi. Nosi sako sa šljokicama, ali na njemu taj kič izgleda otmeno. Na bini se kreće graciozno, bez razmetljivih pokreta. Ne trčkara, niti pokušava da skače. Ne izigrava plejboja, niti napaljenog mužjaka. I došao je u Beograd pre svog malo starijeg zemljaka koji na koncertima svoje grupe nosi triko majicu, čoveka koji je Ferryju pre mnogo godina preoteo jednu od najlepših žena sveta.
Odlazak Jerry Hall, događaj koji je žestoko uzdrmao Ferryju i ušao u legendu, bio je inspiracija bar za jedan besmrtni Roxy hit, Dance Away (1979). Ta pesma nije izvedena na koncertu u Sava centru, ali spram onoga što jeste izvedeno moja žalopojka liči na traženje dlake u jajetu.
Roxy Music su bend koji i dan danas grize. Ferry, gitarista Phil Manzanera i saksofonista-oboista Andy Mackay, bili su tek srž 10-članog benda, punog sveže krvi, koji je dao sve od sebe da rekonstruiše kompleksnost zvuk sa ploča RM. Što nije nimalo lako ako se uzme u obzir stilski raznoliki periodi kroz koje je grupa prošla.
Ali, isti bend je sa podjednakim žarom oživeo škripu, cijukanje i tobožnju raštimovanost pesama sa albuma Roxy Music (‘72) i For Your Pleasure (‘73), i grandiozne pop pejzaže sa albuma Flesh And Blood (‘80) i Avalon (‘82). Manzanera i Mekej, čiji instrumenti nose melodiju u najvećem broju pesama RM, nisu sebi dozvoljavali nikakvo soliranje nauštrb zvuka benda.
Dok je Manzanera izvodio solo na najboljoj verziji
My Only Love koju sam ikada čuo (bolja od one sa
The High Road), setio sam se prvo Pink Floyda – senzualni ženski vokali i melanholični saksofon kao da su došli sa
The Dark Side Of The Moon. A onda I Manzanerinog prijatelja
Davida Gilmoura koji je na post-Waters koncertima ubijao gitarskom onanijom najlepše pesme PF.
My Only Love je zvučala kao stvar čiji zvuk pristaje Floydima, ali sa kojim samo Roxy Music mogu da izmame emocije.
Roxy su se u Sava centru prošetali kroz čitav svoj katalog, izostavivši jedino pesme sa ploče Manifesto (‘79). Prvi deo nastupa bio je mahom rezervisan za pesme iz prvog, eksperimentalnijeg dela karijere. Koncert je počeo frenetično, sa Re-Make/Re-Model, i može se reći da je bend uspešno rimejkovao energiju koja je pre 34 godine služila kao inspiracija budućim punkerima.
Usledila je meni omiljena Pyjamarama – uobičajeno razvodnjena i kilava u koncertnim izvođenjima – a zatim šašavi Ladytron sa prvog albuma. Onda se eksperimentalna razigranost pretopila u gospodsku melanholiju sa Avalona, i While My Heart Is Still Beating donela je taj fatalni saksofon koji je nadahnuo tolike klonove RM iz vremena novog talasa i novog romantizma.
Out Of The Blue je prošla ne toliko snažno kako ume da bude, ali je donela majstorsko preplitanje Manzanerine gitare i Mackayeve oboe. Pop tonovi hita Oh Yeah podigli su prvi put deo publike, ali grupa nije nastavila u sličnom stilu, već se beskompromisno vratila u eksperimentalne vode – sumračna psihodelija Bogus Man prizemljila je tih 20-ak devojaka koje su bile ustale da igraju.
A onda se začuo klavir – elegična A Song For Europe, sa fatalnim stihovima na francuskom morala je pokrenuti svako romantično srce u dvorani, a na to se uspešno nadovezala već pomenuta My Only Love. Grupa je sa Both Ends Burning naterala publiku da igra, i nije uspela da je vrati na stolice zasviravši statične kompozicije Tara i In Every Dream Home A Heartache.
Eksplozivni aplauz kao da je iznenadio Ferryja i njegove muzičare. Od tada, plesna žurka nije prestajala: Avalon, na koncertima retko izvođena More Than This, Jealous Guy, Editions of You, Do The Strand. Ovacije su izmamile bis, i usledile su Love Is The Drug, koja je bila kao preslikana sa originala (u najpozitivnijem smislu reči), zatim Virginia Plain, i još jedan veliki plesni manifest Let’s Stick Together – ali iz Ferryjevog solo repertoara.
Kada sam ga prethodnog dana u Interkontinentalu pitao hoće li Roxy izvoditi njegove stvari, poput Can’t Let Go u vreme turneje Avalon, Ferry se zagonetno nasmešio i rekao: “Moji muzičari umeju da sviraju sve”.
I umeju, zaista. Dobio sam sat i 40 minuta potpunog ispunjenja srca.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.