Ljetno, pomalo kišno

Foto: Stanislav Milojković

Mesto: Studentski kulturni centar Beograda
Datum: 7. jun 2013.

Kad smo već kod brojke... Pao je na licu mesta jedan „praktičan“ savet oko utvrđivanja iste – „izbrojiš kišobrane, pa puta dva“. Ona druga polovina, valjda, otpada na kabanice i gologlave optimiste koji su razvedravanje oko 20h protumačili kao definitivno. Vreme koje, „divljanovski“ rečeno, neki nazvaše „šest dana novembra“, zadavalo je, pre svega Vladi, dosta muka zbog priče koja je bila aktuelna do samog koncerta – dal’ će se nešto menjati, premeštati... Zauzetost velike sale i činjenica da, s obzirom na publiku, ne bi bila dovoljno velika, presudili su da početna ideja o bašti, potekla od organizatora, Long Playa, uz sav rizik bude sprovedena u delo.

Vlada, njegov stari saborac Max i ekipa su se, neobično, pojavili na bini petnaestak minuta pre nego što su, zapravo, počeli da sviraju, uz Divljanovu simpatičnu molbu da se „pravimo da nisu tu“ dok vrše poslednje pripreme. Koji minut pre pola deset početni taktovi Rusije jasno su nagovestili da nas čeka jedan sasvim drugačiji zvučni presek Vladine karijere i da oni koji su ga poslednjih godina slušali sa Nevladinom organizacijom u Domu omladine, Domu sindikata kao i na raznim (pri)gradskim letnjim scenama, ovaj koncert nikako neće upisati pod „već viđeno“. Akustično, ali daleko od klasičnog unpluggeda, još dalje od bilo kakvog nagoveštaja dosadnog. Maxov ukulele, klarinet, raznorazne udaraljke, beatbox, standup bubanj, čelista Stane koji je nezaobilazan na svakom većem nastupu Hladnog piva kad krene Soundtrack za život... Zvučna slika koja je talas pozitive raširila, a kišobrane, brzo po početku koncerta, skupila. Zašto su danas devojke ljute stari je okidač za pretvaranje koncerta u žurku, međutim, bend kao da je štitio i sebe i publiku od brzog utroška energije i zamora, pa bi odmah posle „đuske“ usledilo nešto baladno (recimo, Odnesi me sa maestralnim klarinetom), onda povratak na žurku (Kenozoik, Plastika) i tako ukrug sve do, za sada, jedinog zajedničkog autorskog čeda ekipe na bini, EP-a Četiri godišnja doba.

Bend je sve četiri nove stvari (Najlepša, Vodim te na more, Samo jednu ljubav imam, Iza osmeha) nanizao u cugu i za takav potez imao je potpuno opravdanje jer ih je publika prihvatila i zavolela. Ovo „nove“ je, doduše, uslovno za Najlepšu – svojevremeno je, kao Svakog jutra sa albuma Sve laži sveta, primećena tek kod nekih radijskih entuzijasta koji su je vrteli, a u novoj verziji i pod novim imenom doživela je tretman i popularnost koju zaslužuje. Uspeo je bend nakratko i da zbuni, doduše samo novinare koji su dobili ispisanu set listu. WTF is SAMOJED!? Pa još ga ima i na bisu ponovo !? Eto još jedne pesme koja može u viceve poput Nine, Zidana, Čakija...Neposredno pre EP-a, momenat za nevericu. Primirena kiša se povampirila čim je krenula – Dok dobuje kiša u ritmu tam tama, i tačno je potrajala koliko i pesma.

U nizu hitova neizbežna je ko zna koja već verzija Maljčika, ali, nije to bilo sve od Rusije. Podmoskovske večeri usred Beograda behu prijatno iznenađenje, međutim, jednom oštrom profesorskom uhu nije promaklo Vladino „uglavnom pogrešno“ akcentovanje. Druga, koncepcijska greška je, međutim, bila uočljivija. Ljetno kino jeste, u osnovi, bend bez Divljana i za očekivati je bilo da se, u delu koncerta, predstave i u takvom izdanju, međutim, taj deo je predugo, više od pola sata potrajao. Dvadesetak minuta Filma, Haustora, grupe Vještice (uz gostovanje Bojane Vunturišević, pevačice grupe Svi na pod!, u pesmi Zlato) etc poslužilo bi kao zgodan brejk pred finiš – ovako, uz „domaći“, ali i strani set gde je odskočila Seven Nation Army White Stripesa, izgubila se nit i poenta događaja koja je, ipak, u Divljanovom (drugačije obojenom) stvaralaštvu. Kad se konačno vratio, Sve laži sveta i ponovljene Najlepša, Vodim te na more i „samojed“ (Samo jednu ljubav imam) završili su beogradsku ljetno-kišnu priču. Pred ponoć, kako inače mora u bašti SKC-a.

Statistički – dva sata i 25 minuta. Muzički – više nego dovoljno dobro da se izgubi i ono malo interesovanja najupornijih entuzijasta glede fudbalske reprezentacije Srbije koja je, u isto vreme, u Briselu igrala u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo prilično bitnu utakmicu. Za Belgiju. Vlada Divljan i Ljetno kino – kombinacija je koja je, bez po muke, osvojila i beogradsku publiku, pa je za očekivati da novi susret, kako je obećano, zaista bude uskoro.