Doktor Spira bez ljudskih bića

Foto: Stanislav Milojković

Mesto: Muzej savremene umetnosti, Beograd (koncert je održan u okviru Creative Forum Serbia/Belgrade Design Weeek)
Datum: 6. jun 2013. godine

Betonska staza kojom hodam u pomrčini izlomljena je, ispucala i zarasla, poprilično u skladu sa stanjem u kojem se, na njenom kraju, nalazi Muzej savremene umetnosti. Zatvoreno sedam godina, a sada čarolijom ljudi iz Beogradske nedelje dizajna otvoreno za posetioce, dotično zdanje je scena na kojoj će nastupiti Dušan Mihajlović, alijas Dr Spira. Iako mi se Muzej savremene umetnosti ne čini kao idealna scena ni za kakav koncert, Dr Spira se idealno uklapa u koncept manifestacije koja veliča i promoviše inovacije. Pre no što je sa grupom Ljudska bića snimio album Dijagnoza (1980), sa muzikom koju u Jugoslaviji niko nije želeo da objavi (to se desilo tek 1987. godine), napisao je pesmu Prvi sneg koja je postala znameniti hit u izvođenju grupe Suncokret. To je jedini dodir Dr Spire sa mejnstrim uspehom, a i to samo uslovno. Sve posle toga spada u tajnu istoriju.

Za koncert je određena sala u kojoj se održavaju predavanja i prezentacije. Stižem petnaestak minuta ranije pre zakazanog početka (23 sata), a govorni program još traje. Smenjuju se mladi inovatori, gledam šta se sve može uraditi od starog dobrog bicikla uz pomoć boja i malo pameti. Ali Dr Spire nema. Nekoliko puta proveravam da nisam promašio mesto. Ma ne, sve je u redu, sad će on, samo da se završi program. I završava se oko 23.30. Posle toga je oglašena pauza dok se izvođač pripremi. Sedi čovek u crnom, za kojeg ubrzo shvatam da je Dušan Mihajlović, iznosi na binu laptop, dve gitare i čudnovato pojačalo nalik na pčelinje saće koje je, kako ću kasnije saznati, sam dizajnirao. Pre toga sam se pitao zašto je najavljen samo Dr Spira, a sada je i definitivno jasno: nema Ljudskih bića, ovo je samostalni nastup. Mihajlović, koji je specijalno za ovu priliku došao iz Londona, petlja sa opremom, a kada završi, šetka se salom tamo-amo. Očito ga ne drži mesto. Pred ponoć, publika polako počinje da ulazi. Tridesetak duša. Organizatori pozivaju sve da dođu u prve redove, najavljujući „legendu srpskog elektropopa“ i „srpski Kraftwerk“. Krupna tvrdnja.

Posle predstavljanja na engleskom jeziku – u publici je bilo stranaca, učesnika programa Creative Forum Serbia u sklopu Beogradske nedelje dizajna – Dr Spira pušta matricu sa laptopa. Umesto elektronike, čuju se tvrdi živi bubanj i klavijatura. Zamena za Ljudska bića. It was always to be next time and tomorrow...This is so dark... Long distance call suddenly at night... Hearts are bleeding in the howling wind. Glas Dr Spire je grlen, promukao, i grub, kombinacija matorog delta bluzera i Toma Waitsa, sa manjkom osećaja za melodioznost. Ali sve to nekako ne smeta. Njegovo pevanje na karaoke, sve sa pratećim ženskim vokalima, kao da nije sa ovoga sveta.

Sledećom pesmom – koja je ponovo na engleskom, i u kojoj se ponovo čuje reč tama (too dark to follow) – dominiraju sintisajzeri. Dr Spira uzima futurističku gitaru bez čivija i proizvodi zvuk koji se najbliže može opisati kao slajd, a zvuči kao jauk, u skladu sa stihovima koje recituje glas sa matrice. Nije mi jasno zašto ih ne recituje sam izvođač, budući da je nastup krajnje spartanski. Pesma se završava naglo, tako što je Spira utišao zvuk. U pauzi nešto petlja sa opremom, odajući utisak nepripremljenosti.

Honki tonk sa sintisajzerom je uvod u pesmu Uvek isto zbogom. Ako je Dr Spira bio elektropop, kao što je najavljen, ovo je najelektropopičnija stvar do sada. I najplesnija. Spira uranja u razočaranost koja prosto natapa album Dijagnoza: Tim sam putem već prošao jednom. Zagonetke znam. Na pravo pitanje uvek pogrešan odgovor. Tu sam igru već igrao jednom. Pobednik se zna.

Još plesnija je sledeća pesma, uz koju dvoje organizatora ustaju da igraju. Priključuje im se još desetak ljudi. Njihovo veselje i lepa odela u bizarnoj su suprotnosti sa potpunom depresijom Spirinih stihova: Ima dana kada me svi mrze, kad tonem sve brže... Ima noći kad se bojim tame, u daljini čujem neki krik.

Spirin laptop prelazi na sporiji ritam, pa se publika smiruje i vraća na sedišta. Nekoliko posetilaca izlazi. Jeste kasno, ali ovo takođe deluje kao nedokuvani performans. Nesporno je da minuli rad ovog čoveka, naročito studija otuđenosti u njegovim stihovima, ima veliku vrednost, ali ne mogu da pobegnem od utiska da je prezentacija toga – razvodnjena i neubedljiva. Na momente, čak i gitara deluje kao da je na plejbek (pre će biti da je nešto tehnički zakazalo), a u svakoj pauzi tehnika mora da se namešta i podešava. Spiri definivno fale Ljudska bića.

Posle pola sata, Spira poručuje publici na srpskom: „Ovo je pesma koju znate, a sačuvao sam je za kraj“. Laptop ponovo oponaša bend kojeg nema – čisti rokenrol sa tankim premazom klavijatura – i samo na osnovu stihova postaje jasno da je na red došao znameniti Prvi sneg. Što je emotivni vrhunac koncerta. Perverzija je koliko Spirina verzija zvuči mračno i koliko su stihovi zapravo tipično njegovi: Dolaze teška, teška vremena... dolazi zima duga i hladna... Ako hoćete poređenje sa upeglanim izvođenjem Ranog mraza, ovo je kao odnos između Bowieve hit obrade China Girl i depresivnog, nerafiniranog originala Iggy Popa. Ili, što se tiče glasa, kao Downtown Train kad je izvodi Rod Stewart nasuprot Downtown Train u interpretaciji Toma Waitsa. Daleko najdostojanstveniji momenat koncerta kvari samo činjenica da gitara koju nosi Spira definitivno služi samo za ukras.

Publika je posle Prvog snega na nogama, i traži još. Dr Spira joj udovoljava i sa gitarom – koja sada radi – i bez uključenog laptopa, peva Vraćam se odmah, samo da kupim cigarete. I to je kraj. Ceo ovaj intimni „arthouse koncert“, kako ga je opisao jedan od organizatora, trajao je 35 minuta. Nadam se da će moj sledeći susret sa Dr Spirom biti malo duži, i da će on imati adekvatnu, ljudsku pratnju. Ovako je, uz sve tehničke poteškoće, suviše isprogramirano i veštački.