Lets gou krejzi

Foto: Stanislav Milojković

Mesto: Donji grad, Kalemegdan, Beograd
Datum: 27. maj 2013.

Satnica koncerta je kasnila 15 minuta u odnosu na najavljene termine, pa su se Atheist Rap na bini pojavili u 18.30 pred oko 1.000 najrevnosnijih posetilaca. Udarnički su, bez priče, vezali nekoliko tema sa prva tri albuma (Zapadna Evropa, Fatamorgana, Atheist Rap II, Letnji hit, Štrikanje), na njih se nadovezala navijačka Spritzerboyz, Varburg limuzina je stigla na već solidno zagrejan teren. Ne bi bilo fer (Pop – „Morate biti fer prema ženi, deci, komšijama“), Pritilend i Igraš grubo bile su izabrani predstavnici njihovog stvaralaštva u 21. veku, udarni aduti u finišu Dr. Pop i Godina kulture (doduše samo deo) upotpunili su utisak da su Novosađani maksimalno iskoristili ponuđenu minutažu (35) i nezahvalan termin.

Superhiks su se stilski (ska/punk) sasvim uklopili u drugo izdanje Callinga, međutim, njihovo delovanje nije preterano „pustilo korene“ u Srbiji i reakcija publike bila je značajno slabija nego kod Ateista. Pažnju je privukla, ali i podeljene reakcije izazvala obrada Motorhead klasika Ace Of Spades, nešto bolje je prošla To ne sum jas a najbolje žestoka, u RATM stilu, Na luta rana. Pitali su Makedonci okupljene, tad ih je već bilo više od 2.000, koliko njih je prvi put čulo sad za bend, i dobili iskren odgovor – veliki broj podignutih ruku. Čekao se, ipak, udarni tandem – Hladno pivo, pa Green Day.

Tokom nastupa Hladnog piva na binu na Kalemegdanu se stvorila ‘kritična masa’, odnosno onaj broj fanova koji će se ispostaviti kao konačan za sinoćnji Calling. Hrvatska grupa je dolazak na Calling najviše iskoristila za podsećanje fanova na svoje ranije radove, uz samo tri odsvirane pesme sa poslednjeg albuma Svijet glamura iz 2011. Svojih sat i petnaest minuta otvorili su sa Kaže stari šta nam fali i Pjevajte nešto ljubavno. „Pozvani smo ovde da bi uveličali ovaj festival. Pjevaćemo samo najveće hitove jer su nam rekli da skratimo malo. Evo zato jedne pjesme o tome kakvi smo zapravo“, najavio je Kekin izvođenje Pravo ja pozdravljajući prisutne tek posle nekoliko uvodnih numera. Pivo je u skladu sa vremenom koje je imalo na raspolaganju sviralo pesmu za pesmom, bez vidnih pauza i priča između numera. Svirku na Kalemegdanu su pored proverenih Šamar, Pitala si me, Ne volim te, Ezoterija i ostalih iskoristili i za premijerno izvođenje novog singla Na ovim prostorima. Gledajući po atmosferi u publici, nekom posmatraču sa strane lako je moglo da se učini da je Pivo to koje ima svoj koncert, a ne da je u pitanju predgrupa za Green Day. Grupa Mileta Kekina očigledno ima dobru bazu fanova u Beogradu koje je i ovaj put uspela da se aktivira.

Ružičasti zec, maskota sa kojom Green Day otvaraju sve koncerte na ovoj turneji, pojavio se na bini uz zvuke hita Ramonnesa Blitzkrieg Bop nekoliko minuta pre nego što je njihov nastup zvanično trebalo da počne. Billie Joe Armstrong i ekipa izašli su na scenu uz zvuke čuvenog klasika Ennia Morriconea The Good, The Bad, and The Ugly iz istoimenog filma Sergia Leonea iz 1966. Beogradski koncert otvorili su kao i sve prethodne na 99 revolutions turneji istoimenom pesmom. Billie je dok su još išli prvi bubnjarski taktovi  99 revolution iz sveg glasa viknuo: „We love you Beograd!“, pokazaujući tako i najvećim skepticima da je prošlogodišnja rehabilitiacija od alkohola bila uspešna i da savršeno dobro zna gde se nalazi. Ubrzo je usledio i poziv: „Belgrade, let's go crazy!“, koji je frontmen Green Daya do kraja nastupa ponovio verovatno više puta nego što je sa svojim bendom izveo pesama (a izveo je ih nešto više od 30). Već kod druge numere Know Your Enemy, pozvao je da mu se na bini pridruži neko iz fan pita, a potom je i po ‘random’ principu odabrao jednu devojku koja nije pokazala naročito pevačko umeće. „Oh my Good, Beograde, I love you“,  nastavljao je Armstrong da podilazi publici u srpskoj prestonici na način koji bi se mogao nazvati pravim estradnim, izazvijaući time kod većine oduševljenje, a kod manjine prikrivene ili ironične osmehe zbog entuzijazma sa kojim je to radio, a koji je skoro pa delovao potpuno iskreno.

Skakao je Bille sa velikom energičnošću sa jednog na drugi kraj bine skoro ceo koncert, a masi je zabranjivao da se uspava rečima poput: „Give me those hands in the air“ ili „Are you ready, this is your night, this is your show, we are going to play all fucking night“, koje je uz već pomenuti slogan „let's go crazy“ izgovarao skoro kod svakog solo dela u svakoj pesmi. Fanove na Kalemegdanu kupio je za „vijek i vjekova“ kada je iz publike dohvatio srpsku zastavu u koju se odmah umotao i koju praktično nije ni puštao veći deo koncerta. Oni kojima čak ni ovo nije bilo dovoljno dobro, odnosno koje nije uspeo da kupi sa „Beograd, Belgrade“ i „Serbia, Serbija“, Bille je spremio i dodatno iznenađenje - veći broj majica sa logom grupe koje je sa bine pobacao ka publici. Ako je i posle ovoga ostalo onih koji nisu bili dovoljno uvereni da Green Day pravi muzički spektakl u Beogradu, oni su onda morali da zaćute kada je Bille svoje gitarsko umeće pokazao tako što je svoj instrument svirao prebacivši ga skroz preko glave. Poslednje adute ispucao je sa rolnama papira koje je ispaljivao iz topa i sviranjem u potpuno ležećem stavu sa ostatkom benda.

Green Day spada među retke svetske bendove koji su u Srbiju došli na vrhuncu svoje snage i populanrosti. Bille i ekipa izveli su medley koncert u kome su se pesme praktično bez pauze nadovezivale jedna na drugu, što je najviše doprinelo tome da se visoka tenzija među fanovima ujednačeno održi duže od dva sata. Prvih osam numera odsvirali su po skoro identičnoj set listi kakvu su imali na svim koncertima tokom aktuelne turneje (jedino je redosled bio malo drugačiji), ali je zatim posle Boulevard of Broken Dreams i Letterbomb usledilo veliko iznenađenje. „Večeras ćemo uraditi nešto što nikada do sada nismo uradili. Sviraćemo Dookie od početka do kraja“, najavio je Bille i odmah sa bendom započeo da svira Burnout, prvu numeru sa trećeg albuma koji je Green Day lanisirao u svetski poznate bendove davne 1994. Obećanje je u potpunosti ispunio pošto su od Basket Case, When I Come Around, pa sve do In The End i F.O.D. odsvirali bukvalno ceo legendarni album, po redosledu numera. Potpuno drugačija set lista u odnosu na sve prethodne nastupe, na kojima su sve do sada imali unificiranih 25 pesama i još pet koje su tu i tamo dodavali i oduzimali, dovela je do toga da su fanovi mogli da sinoć čuju tuce pesama koje američki bend nije nigde svirao duže od deset godina. Having a Blast je tako u Beogradu prvi put svirana još od 1994, a isto važi i za Emenius Sleepus koju su takođe uživo izvodili samo na turneji na kojoj su promovisali Dookie. Ni Chump i Sassafras Roots fanovi širom planete nisu imali prilike da čuju duže od deset godina.

Radikalne promene na set listi dovele su i do toga da neke od obrada koje standardno izvode na ovoj turneji budu preskočene u Beogradu (kao na primer Highway to Hell od AC/DC). Posetioci Callinga su od tuđih pesama u izvođenju Green Daya sinoć mogli da čuju čudan miks u funk-rock fazonu - Shout (The Isley Brothers)/ Can't Get No Satisfaction (The Rolling Stones)/ Hey Jude (The Beatles). Posle skoro dva sata žestoke svirke Bille se uz pesmu Minority od Beograda oprostio sa: „Thank you, hvala, thank you, hvala, hvala, thank you, hvala, thank you, thank you...“ Usledio je i očekivani bis od oko 20 minuta u koji su stale American Idiot, Jesus of Suburbia i Brutal Love.

Iako će neki s pravom reći da je Billievo neprestano loženje publike sa „let's go crazy“ izgledalo kao iritantna varijanta mnogih autora sa ovih prostora koji publiku pozivaju na 'šizenje-ludenje', kao i da su njegove vokalne mogućnosti limitiranog kvaliteta, ne može se osporiti da Green Day muzički zvuče skoro savršeno. Američki bend je pokazao i posebno poštovanje prema fanovima u Srbiji pruživši im potpuno drugačiju set listu sa gomilom hitova iz devedesetih koje godinama nisu svirali, a zbog kojih je realno većina došla sinoć na Kalemegdan. Kada se svemu ovome doda i činjenica da momci iz Green Day svakodnevno sviraju pred mnogo više fanova od broja koji se sinoć okupio na Kalemegndau, lako se zaključuje da je u pitanju grupa koja je više nego profesionalno odradila svoj posao, što bi naš narod rekao ‘za sve pare’. Jedino što je možda zaljubljenicima u Green Day kvarilo sinoćnji doživljaj verovatno nije imalo mnogo veze sa grupom, a odnosilo se na to da led ekrani sa obe strane bine nisu radili tokom njihovog nastupa, zbog čega je onima iz pozadine bilo teško da imaju sve vreme uvid u ono što se dešava na sceni, kao i činjenica da su Parter 1 i Parter 2 ustvari bili isti prostor iako su se karte prodavale po različitim cenama.