Duga noć, dobra muzika

Program u Amerikani bio je po ukusu publike najatraktivniji s obzirom na to da je ta sala bila krcata tokom većeg dela noći, pa su mnogi neke od svojih najomiljenijih bendova morali da osluškuju iz hodnika. Ovogodišnji festival obeležio je trijumfalni povratak Baba koje su čak uspele da „ukradu“ deo publike legendarnom Hughu Cornwellu.

 

Posetioci su već na startu programa u Velikoj sali DOB-a imali „sluha“ za Čoveka bez sluha. Kragujevačka grupa uspela je da posle samo nekoliko pesama sasvim solidno popuni salu, uprkos činjenici da je pred bendovima koji otvaraju festivale uvek nezahvalan zadatak da samo zagreju publiku za ono glavno, što sledi kasnije. Za atmosferu ispred same bine bilo je zaduženo oko dvadesetak mladih fanova koji su od prve numere pevali i skakali u ritmu svake pesme. Posle samo nekoliko pesama, kod numere Sećanja, već su dobili i kritičnu masu za pravljenje šutke. Svirali su ČBS svoje najbolje numere iz karijere duge skoro dve decenije, pa su se tako ređale: Superheroj, Ljubav je tamo gde stanujem ja, Dosadan dan, Gotovo je..., "Neki nas zovu i šumadijski Ramonesi, pa mislim da zato sebi možemo da dozvolimo da uprkos tome što izvodimo samo autorske numere odsviramo i ovu pesmu“, najavio je frontmen Miki Radivojević izvođenje Pet Samatary, velikog hita čuvene američke grupe koja je i zaista bila jedina „tuđinska“ pesma tokom njihovog nastupa. Na konastantne povike jednog fana da sviraju Daleko blizu daleko, Miki je izmamio ovacije kada mu se između dve numere obratio rečima: „Obožavam ovog čoveka, ali moraš sada molim te pustiti tatu da pravi decu. Biće, biće, pa nismo blesavi da nju nemamo na spisku“. Sviranjem, odnosom prema publici i profesionalnošću sa kojom pristupaju svom poslu ČBS su sinoć pokazali da su nezasluženo godinama na muzičkoj margini. Mnogi od posetilaca Long Nighta nisu krili iznenađenje da kragujevački bend ne samo što zvuči odlično, već ima i niz kvalitetnih autorskih numera koje mogu naći prloaz i kod onih sa najzahtevnijim kriterijumom.

 

Glavna zvezda večeri u velikoj sali bio je Hugh Cornwell, a u njegovoj muzici najviše je uživala starija ekipa, koja je zamenila tinejdžere iz prvih redova. Gitara, bas i bubanj najavili su prelazak na sirovi punk, pomešan sa bluesom i soulom. Blago pogrbljen, ali i dalje izuzetno vitalan, 65-godišnji Britanac uspešno je pred Beograđanima sakrio svoje prave godine. Gledajući energičnost i entuzijazam, sa kojim je sa lakoćom pratio više nego duplo mlađi ostatak benda, nedovoljno upoznati posmatrač lako bi se „upecao“ na to da mu izbriše barem dve decenije života iz lične karte. Uporan je sinoć bio Hugh Cornwell da u potpunosti promoviše svoj poslednji album Totem and Taboo. Tako je Beograđanima odsvirao bukvalno ceo album i to baš onim redosledom kojim su pesme na njemu poređane, od Totem and Taboo, preko Gods, Guns and Guys, God is A Woman, sve do In the Dead of Night, koja je ostavljena za kraj. Umeo je međutim da između njih provuče najveće hitove koje je svirao sa legendardnim Stranglersima, tako da je malo ko mogao po završetku da kaže da eventualno nije čuo nešto od onoga što je želeo. Iako većina prisutnih nije prethodno bila upoznata sa novim numerama, umeo je Hugh svojom harizmom da ih iznese bez problema, a na ruku mu je doduše išlo i to što su sve nove pesme dovoljno kvalitetne, zbog čega ih je publika lako „progutala“. Malo je starog punkera možda zbunilo to što je očekivao da će fanovi više znati nove pesme, pa je u jednom momentu uputio i izvinjenje publici: „Hvala na aplauzima, fino od vas, ali da li me čujete dobro? Da li me razumete? Reči su na engleskom. Izvinjavam se zbog toga, nemojte zameriti, ali i one su jako bitne“. S obzirom na to da u svom bendu nema klavijutirstu poseban je doživljaj bio čuti Golden Brown, No More Heros i Always the Sun u potpuno gitarskom aranžmanu, kojim su ove stvari dobile jedan potpuno novi život u ovom milenijumu. Najveću nagradu za svoj rad dobio je u tome što ga je publika vratila na neplanirani bis. Iako se već zahvalio i pozdravio prisutne, počeo da razmontirava kablove sa pojačala, uz muziku koja je već krenula sa razglasa i svetla koja su uveliko bila uključena, nije uspeo da do kraja ignoriše zahtev za još jednu pesmu. Usledila je kratka konsultacija sa bendom i odobrenje organizatora da prekorači svoj termin, pa je publiku za finiš častio još velikom hitom Stranglersa Walk on By. Iako je Hugh svojim nastupom zaslužio čistu desetku mora se konstatovati i to da ga je dočekala puna velika sala, a sa scene ga je ispratilo za oko 20 odsto manje ljudi. Nastup Baba je za deo prisutnih ipak bio primamljiviji, pa su nekadašnjeg lidera Stranglersa samo želeli da oslušnu kako danas zvuči.

 

Za žurku koja je potom usledila u Velikoj sali bili su najpre zaduženi Jinxi, a potom i SevdahBaby. Jinxi su svojih osam članova brzo ispunili binu i prisutne pozvali na ples uz Da smo se voljeli manje. Matoru ekipu ponovo je zamenila mlađa. Ređali su se hitovi grupe: Idem tamo gdje je sve po mome, Zemljotres, Treba stati kad je najbolje, Na čemu si ti, a žurku umalo nije pokvario nespretni fotograf koji je tokom numere Šmiramo uspeo da se na bini zapetlja u kablove i obori mikrofon od bas bubnja, što je vidno iznerviralo gitaristu Cocoa Mosquitoa. Tehničari su međutim ekspresno obavili svoj posao, pa je u istoj atmosferi svirka nastavljena do kraja. Jinxi su za razliku od Cornwella isplanirali da će jednu numeru izvesti na bis, puštajući publiku da ih doziva iz mraka, pa su tako na samom kraju otpevali Koliko suza za malo sna.

 

Finiš programa u velikoj sali pripao je Milanu Stankoviću poznatijem kao SevdahBaby. Sa svojim bendom odlučio je da odmah na početku programa krene sa najjačim „oružjem“, pa je tako u startu potrošio svoja najbolja dela kao što su Najbolja pesma, Ljubi me brzo žurim, Tri poljupca... U skladu sa redosledom od najpoznatijih ka manje poznatim numera opadala je i atmosfera u velikoj sali, a publika se polako razilazila pošto se i dugoj noći bližio kraj. Ovakva set lista je možda u neku ruku i bila logična s obzirom na to da su umorni fanovi imali priliku da dok još imaju snage čuju upravo ono što su od SevdahBaby i očekivali. Nema sumnje da vreme Milana Stankovića i pevačice Djixx tek dolazi, ali i da će im za duže nastupe ipak biti neophodno još nekoliko numera koje će publika prepoznati kao hitove.

 

Posetioci koji su se fokusirali na program u Amerikani, prvobitno predviđen za veliku salu, nisu bili presrećni zbog te promene jer je, dobrim delom večeri, puna bila ne samo Amerikana, već i prostor ispred ulaza, dok je u velikoj sali, uglavnom, bilo lufta. 

 

Dječaci, bend koji je otvorio Long Night u Amerikani u 21h (satnica je maksimalno poštovana tokom cele noći) su počeli svirku dvestotinak ljudi, međutim, broj se, iz pesme u pesmu, povećavao. Splićani su pripredili odlično zagrevanje – Osijek je, kako rekoše, na prethodnom koncertu bio „malo stidan“, ali Beograd nije. Izmešali su se oni što znaju samo rano odsvirani, uživo posebno efektni Lovrinac, Dalmaciju, Miris i možda još ponešto, sa podrobnijim poznavaocima njihovog opusa - sasvim dovoljno za nekoliko horskih refrena i atmosferu koja se kretala od dobre ka odličnoj. Završnu, laganu, Za bebu, odlušala je većina koja je zauzela poziciju za povratnički nastup grupe Babe.

 

„Majstor“, kako voli Žiku Milenkovića da oslovi Bajaga, zatim basista Škopi, jedini novajlija u grupi - bubnjar Trut i Zoran Ilić koji se, posle interesantne karijere (Bezobrazno zeleno, Riblja čorba, Babe) potpuno povukao, okupili su se posle 13 godina, a pošto je Žika izjavio da od prijema publike na ovoj svirci zavisi da li će se raditi dalje, prilično je izvesno da možemo da očekujemo njihovu dalju koncertno-festivalsku, pa i diskografsku aktivnost. Stara umotvorina o igli koja nije imala gde da padne ovde sasvim pije vodu, a bend se potrudio da podseti publiku na što veći deo opusa, pa je uspeo da spakuje čak 20 pesama, uz priču svedenu na minimum. Počelo je simbolično, uvodnom i naslovnom sa prvencem kome ima već isto toliko godina – Slike iz života jednog idiota, a o značaju ovog izdanja dovoljno govori da je sa njega izostavljena samo Adio stres. Parodična obrada Stranac usranac ispala je uživo još efektnija uz upaljače, a od razarajuće (u pravom smislu) Piksle od kristala finiš je bio skroz po meri okupljenih: Dizel, Loša navika, Slanina, Parodija života, Mirko i Marina... Ko me tero je grmela poput najvećih ex-yu hitova, Da te vidim golu ništa manje, a završnica je, očekivano, pripala ponovo simboličnoj, ali kada je ovaj festival u pitanju, Noć bez sna. Povratak Baba je, između ostalih, iz lože Amerikane ispratio i Bajaga, tu su bili Instruktori koji su, doduše, imali još jedan, jači povod da se pojave. Miroslav Cvetković je dekan, a Aleksandar Lokner i Čeda Macura predavači na MMI Rok Akademiji, a njihovi klinci su otvorili program u Klubu Doma omladine.

 

Posle Žike, još jedan odmetnik iz Beograda u Vojvodinu, Cane. Gde su Partibrejkersi, tu je vrućina. Prošlogodišnju borbu za vazduh u novobeogradskoj Hali sportova 6.000 ljudi itekako pamti – sada je situacija bila za nijansu povoljnija blagodareći malobrojnima koji su se posle Baba opredelili da se, umesto još jedne u nizu beogradskih svirki Brejkersa u poslednjih godinu dana, relaksiraju uz Jinx ili bace pogleda šta se dešava pored, u klubu. Ostala je, naravno, kritična masa koja se nikada neće zasititi Zemljotresa, Hipnotisane gomile i drugih aduta u manje-više standardnoj koncertnoj ponudi, osveženoj pesmom Šta radiš koja će se naći na novom albumu. Za kraj, Kako je teško bez tebe vratila nas je u Paribrejkers II period. 

 

Silazak sa bine Caneta, Antona i ekipe označio je i, saobraćajno rečeno, završetak špica u Amerikani koja je, doduše, i posle novog odliva, ostala solidno popunjena. Boris Leiner i Mišo Hrnjak ne vode projekat Pozdrav Azri na iritirajući način, nikome nije pala na pamet suicidalna ideja da bude Džoni umesto Džonija, pa je povremeno klupsko, nepretenciozno podsećanje na najveće uspehe benda, i to u izvođenju ljudi koji su ih osamdesetih odsvirali, potpuno prihvatljivo. Gost je, kao i prošli put, na samostalnom Pozdrav Azri koncertu, takođe u DOB-u  (velika sala) bio Domagoj Vorberger iz zagrebačkog sastava Korto. Nemir i strast, Provedimo vikend zajedno, Fa fa, Lijepe žene prolaze kroz grad – sigurnim stazama se koračalo od početka pa sve do kraja bisa na koji je bend pozvan povicima čuvenim „oooo“ iz Užas je moja furka. Svratili su u tom periodu do Amerikane, po završetku svog nastupa, i Jinx, što nije promaklo oku kolegama na bini.