Adam Ant Is the Blueblack Hussar in Marrying the Gunner's Daughter

(Blueblack Hussar Records/Alive)





Šesti novembar 1975. godine, debitantski nastup Sex Pistolsa. To veče, inspirisan pojavom Johnny Rottena, basista hedlajnera (Bazooka Joe and the Lillets), Stuart Leslie Goddard došivljava viziju i menja ime u Adam. Njegova tadašnja supruga Carol, menja ime u Eva. The Ants, mravi, Antmusic i Antrap dolaze na red nekoliko godina kasnije.

Stilski pod velikim uticajem prijatelja, ideologa i mentora Malcolma McLarena, Kings of The Wild Frontiers (1980), veliki uspeh i prvi album benda Adam and the Ants za CBC Records, danas se za razliku od vremena u kom je objavljen smatra remek delom.

Inspirisani hitovima Surfarisa, Elvisa Presleya, Village Peoplea, Farida El Atrachea i naročito Burundi Blacka, recept/formulu za osvajanje tržista uspešno sprovodi u delo autorski dvojac Marco Pironi/Adam Ant. 22 hita između 1980. i 1985, rasprodate turneje sa obe strane velike bare, pokazale su se ipak kao prevelik zalogaj za lidera benda.

Psihički skrhan, progonjen od novinara i obožavateljki, nakon uglavnom zanemarljivih glumačkih pokušaja i par manje više uspešnih solo izleta, u konstantnom egzistencijalnom strahu povlači se u samoću. Nastupa retko, uglavnom u revijalnim '80's programima.

Najnoviji, povratnički album treba posmatrati shodno toj priči. Nanizan autobiografskim referencama, čovek čiji imidž su kopirali svi, od Michael Jacksona, pa do Nine Inch Nailsa i Jacka Sparrowa, Adam je danas kopija svoje kopije, p(a)rakopija, svedok istorije, promašenih ideja i ugašenih pogleda na svet u konstantnom kretanju. Doduše najnoviji snimci koncerata na youtube unekoliko popravljaju utisak. Par kilograma više, prateći vokali u podvezicama i zabava uz evergrinove: Dog Eat Dog, Goody Two Shoes i Stand and Deliver.

Novi album i ne počinje tako loše. Cool Zombie, skoro pa dylanovsko naricanje o protraćenim godinama i parama: "You haven't see me in a while/give you anything but smile... Dead man with a famous head". I to je jedino mesto na albumu gde saradnja sa gitaristom 3 Colours Red - Chris McCormackom ispravno fercera. Ostatak zajedničkog zločinačkog poduhvata: Cradle Your Hatred, Shrink i Buuls**t teče prilično tanko. Naročito poslednja od navedenih. U potpunosti opravdava svoj naziv.

Na više od pola AAItBHMtD (u stvari 8 pesama, promašio sam), Morrisseyev gitarista Boz Boorer, kao da radi na taksimetar, mahom skicira i portretira pesme i ne dopušta im da (pro)dišu duže od dva slušanja. Nikako da udare malo po gasu: "You know me, I go too far... Epiphany for life/Nice Dream".

Korak napred, dva koraka nazad, ili greška u koracima, lascivna je (I said oooh, Call me) Sausage u kojoj se Marco Pironi ozbiljno poigrava sa svojom reputacijom. Počinje vatreno kao Mick Ronson u Bowievom studiju 1972. godine, a onda pritisne echo pedalu i zadrema na pola rifa. Nešto bolje, uz logorsku vatru i akustičnu gitaru funkcioniše Vivian's Tears: Gave me the bums rush. Ime i prezime dotične "Vivian" nepoznato redakciji.

How Can I Say I Miss You, u dve verzije, tex/mex i pomalo-tex/pomalo-mex stilu podseća na pucnjavu i pucketanje iz vestern saluna, kockarnica, splavova i menjačnica.

I kako je neko dobro primetio/posumnjao na Amazonu: mp3 snimak prebačen u regularni CD format teško može da bude užitak ljubiteljima igranja sa ekvilajzerima.

Nadamo se da ce sledeći put pauza da traje kraće i da će Adam da skupi dovoljno snage i sredstava da nam ponudi delo koje će da traje duže od jednog ushićenja i jednog razočarenja.

Ukratko, formula glasi: Ushićenje puta Razočarenje jednako Na (divljem) zapadu ništa novo.