Čas prisnosti

Foto: Stanislav Miljković

Mesto: Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd

Datum: 14. februar 2013.

Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca, velikog trgovca iz XIX veka koji je sve što je zaradio ostavio "na polzu naroda" (i posle neki kažu da se ovde vremena ne menjaju), uobičajeno važi za mesto u kome se redovno održavaju predavanja iz različitih oblasti i koncerti tzv. ozbiljne muzike, i to zbog izuzetnih akustičkih karakteristika velike sale. Tek ponekad, u nju promole nos i neki relaksiraniji izvođači kao što je slovenački šmeker, roker i boem Zoran Predin, kome se prošle godine mnogo svidelo kako je na ovoj adresi prošla svirka sa Matijom Dedićem, pa je rešio da navrati i ove sa nešto drugačijom, ali ispostaviće se vrlo brzo, fantastičnom ekipom muzičara.

Više od 350 prisutnih svedoka mahom je poticalo iz redova starije garde rokenrola, većina zaljubljenih se verovatno odlučila da obeleži svoj dan po mračnim ćoškovima brojnih gradskih parkova, nasamo, kako to već i dolikuje ljubavnim standardima. Na ulazu se tražila i karta više (ljubazni organizatori me upitaše da li su mi kojim slučajem potrebne dve, učtivo odbih - nikad od mene trgovca, a kamoli Kolarca!), a po cepanju ulaznice, atmosfera u sali je pre podsećala na pozorišnu nego na koncertnu, sa sve uslužnim razvodnicima i prilično udobnim kožnim foteljama. Ubrzo se oglasilo zvono, i koncert je sa akademskih desetak minuta zakašnjenja mogao da počne.

MTV je nekada davno, dok se na njemu još puštala muzika, imao u svojoj shemi kultnu emisiju 120 Minutes. Predinov šou je trajao i koji minut više. Dečački nasmejan, nepretenciozan i sa uvek spremnom šalom na jeziku, u Beogradu uvek vazda rado viđeni Slovenac je ležerno podesio ugodan intimistički štimung, kakav se pre može iskusiti u četiri zida sa najbližim prijateljima nego na prečesto otuđenim i nemuštim koncertima. Trio mlađih muzičara u atipičnoj formaciji gitara (buzuki)-harmonika-tuba (uz mestimične, lepo pogođene prelive mekanih electro loopova) svojom je istovremenom i virtuoznošću i spremnošću da se igra za tim očas posla izoštrio avanturistički skrojenu zvučnu sliku do najvišeg nivoa rafiniranosti.

Razmena osmeha među akterima na sceni nije puka kurtoazija kakvu smo u prilici uobičajeno da vidimo; pre je reč o muzičarima koji uživaju u onome što rade. Sitan djangovski, dakle majstorski ručni rad Roberta Pikla s ukusom i merom ukrašava šire emotivne zahvate afro harmonikaša Janeza Dovča (momak ima frizuru kao da je bio član The Mars Volta), dok najveća enigma u postavci - tuba Gorana Krmca zvuči kao bas u šakama najcrnjeg brata, što je otprilike zvučni ekvivalent najdublje filosofije bez ijedne izgovorene reči. Glavna zvezda je, zna se, Zoran Predin, kome u ovom neobičnom ali i za najsofisticiranije uho tako prijatnom društvu, uloga šefa parade u krčmi sa stilom dođe kao slatka muka.

Jasno je da pređena kilometraža i višedecenijsko iskustvo imaju udela, no glavnina Predinovog pevačkog preimućstva i dalje leži u elegantno i dostojanstveno rešenoj jednačini muške nežnosti, one najređe vrste koja se ne odriče sebe, ali se tu ne zadržava, već samu sebe prevazilazi u neutaživoj želji da se podeli, i mic po mic, tu smo već na tragu prave, proživljene ljubavi/muzike. Za zanosno izvedene Za šaku ljubavi, Oči čornije i Rumba čarolija se može reći da su odranije njegova suverena teritorija kojom vladaju Generalice i Okupatorke, ali ovaj Predinov kvalitet posebno dolazi do izražaja u interpretacijama pesama "za koje bi voleo da ih je napisao", kao što su Bregovićeva Te noći kad umrem, Bajagićev Plavi safir i Hanuma, zaključni Bajramovićev amok, kojima dodaje dovoljno da može da kaže da su i njegove.

Prisutnom Beogradu i ostalim zaljubljenicima su se, sudeći po toplim reakcijama, najviše svidele reminiscencije na novi talas u vidu pesama Šta bi mi bez nas i Kosa boje srebra - Margita, posvećenoj, pogodili ste, klavijaturistkinji grupe EKV. Na kraju nam je Predin u silnoj želji da u nečemu bude prvi svima poželeo Srećnu novu 2014, i praćen ovacijama za spektakularan nastup,  slao poljupce sa bine sa svojim saradnicima, krivcima što smo (želim da verujem) svi koji smo prisustvovali ovom retkom prazniku duha sa njega izašli kao nešto lakši i plemenitiji ljudi.