Šta je uho stvarno čulo?

Izgleda da se kultnim obično naziva ono što skoro niko nije video. No, pitanje je šta je oko stvarno videlo? Neki put, čak i ono što „šira javnost“ vidi, ustvari ostaje nevidljivo, jer ne postoji kao mogućnost u njenoj percepciji okoline. Drugi put, dovoljno je da svega nekoliko ljudi zaista vidi nešto, pa da to postane kulturna činjenica i događaj sam po sebi.

Ovaj sistematski, naučno strog vid prezentacije nove vrste elektronske muzike kod nas, bez podilaženja publici, kao da nije bio predviđen da prepuni salu Rexa, pa ipak je ona bila svake od pomenutih večeri vrlo puna. To je poseban lokalni fenomen na kog se mora obratiti pažnja – s jedne strane imamo ljude koji se zavlače u Rex kao neku vrstu intelektualnog utočišta, jer im programi koje on priređuje nude nešto što drugde ne mogu videti, ili se bar tako čini. S druge strane, postoji jasna tendencija jedne određene vrste publike – a koja sa kvalitetom kulturne ponude nema veze – da visi oko Rexa; ovaj potonji deo strukture publike nadovezuje se na arty-farty beogradski milje, koji je svojom isfoliranošću uvek bojio sve slične događaje unazad decenijama... Neke tradicije nikad ne nestaju.

Objedinjujući kroz više svojih lica (Činč, Explicit-music) rad jedne nove, manje intelektualne grupe pre svega muzikološkog obrazovanja, ova inicijativa je predstavila nekoliko veoma zanimljivih autora sa one strane šture definicije muzike pravljene na elektronskim instrumentima.

Regionalna saradnja sa zagrebačkom Mamom, donela je neizbežnu liniju međunarodnog povezivanja sa centrom koji je dalje otišao od bilo kog beogradskog u ovoj disciplini, a izbor programa je poručio da se neće robovati novouspotsavljenim klišeima u ovoj oblasti muzike, nego će se tragati za zaista inspirisanima.

* * *

Thomas Koner nam je ponudio svoj nagrađeni rad koji nas je nežno utapao u ambijent svojim jednostavnim, ali emotivno delujućim dopunjavanjem zvuka i snimljene pokretne slike. Video zapis je beležio prelazak dana u noć i noći u dan, posmatrane statičnom kamerom pogleda fiksiranog na jednu novogradnju. Ovo međusobno tkanje utisaka, tvorilo je novi osećajni stepen sa kojim gledamo tako predstavljenu okolinu suočeni sa njom, kao da srastamo sa njom. Posmatrači svoje okoline, to smo svi, mnogo češće nego što mislimo. Ja lično, počinjao sam da imam utisak i da ova „okolina“ posmatra mene.

Minit su mešoviti par Australijanaca presađenih u Berlin, ali i oni potvrđuju opšte uverenje da samo u Nemačkoj masovno, na nivou prepoznatljivog kulturnog idioma, nastaje elektronska muzika onostranih umetničkih vrednosti. Ustvari, kao što samo rock n roll nastao u Americi ima ukus presudnog, jer se tamo deca rađaju sa električnom gitarom u ruci, tako i elektronika nastala u Nemačkoj ima ukus presudnog, jer se tamo deca rađaju sa reglerima u rukama. Minit istražuju neku vrstu liričnosti ispričane prelivima elektronskih proizvedenih zvukova u potrazi za melodijom, koja je nekad davno bila tu.

Hauschka je bio raspoložen za igranje sa klavirom. Njegov beskrajno šarmantni, pomalo neujednačeni nastup na posebno prepariranom klaviru, otkrio je još jednom nikad do kraja istražene mogućnosti ovog instrumenta... koje se razotkrivaju tek kad je neko dovoljno bezobrazan da se s njim bez predrasuda igra. Hauschka se zaista zeza, poigrava i šali, tražeći poeziju između redova dirki, tamo gde bi malo ko gledao. Kao dete raspoložen za vic i čitanje bajki, Hauschka je demonstrirao muzičku smelost koja nema obzira prema podelama i povodi se samo za svojim impulsom i sa te strane je predstavljao zanimljivo odstupanje unutar ovog programa.

Ekkehard Ehlers je objektivno najveća zvezda u ovom nizu odmetnutih radnika na polju elektronske muzike, ali je – paradoksalno, njegov nastup bio najrockerskiji moguć. Osećaj otuđenosti svega od svega, kog diktira raščupana usamljena figura zaneta lap-topom pored ogromnog Marshall pojačala, bio je miniran njenim druženjem sa običnom flašom piva i cigaretama. Za vreme izvođenja sasvim nepoznatog muzičkog seta - nedavno napravljenog trodelnog aranžmana - Ellers je demonstrirao par rockerskih trikova koje tek naknadno primećujete: od zaglušujuće buke pojačala kojima ste nemilosrdno izloženi ne čujete kasnije ni sebe dok razgovarate, a legendarna veština vađenja cigareta iz kutije jednom rukom nipošto mu nije strana i ostaje da se prepričava. Upravo na ovom tragu spajanja analogno rockerskih energetskih ispada (sa sve unikatnim vokalnim blues samplom) i visoko tehnologiziranog iskaza, Ellers se pokazuje kao finalno odstupanje od norme – njegova buka može dolaziti iz bilo kog unapred snimljenog živog instrumenta, ili elektronski proizvedenog zvučnog predloška, ali ima je mnogo, i ona govori o slobodi. Slobodi da se zvukom oblikuje zatečena stvarnost, bez milosti koju ona nema niti će je imati ikad prema nama.