Vrednost nekih tipičnih, pa čak i nekih od najveličanstvenijih rock albuma godinama i decenijama je rasla stvaranjem svojevrsne emotivne patine, kojom su neshvaćeni geniji svu svoju snagu (Raw Power – Stooges, npr.) prepustili slučaju, na milost i nemilost razmaženog slušateljskog i kritičarskog korpusa. Lookaftering će verovatno da doživi sličnu sudbinu
Repriza. Posle trideset i pet godina na „pause“, engleska folk pevačica
Vashti Bunyan je pritisla dugme „record“ i snimila drugi album pod imenom
Lookaftering. Na naslovnoj stranici (literarno rečeno?), tj. omotu (prosto rečeno?), naslikan je zec (vrlo lep, s dugim ušima, nije kunić 100% ). Zec je, pretpostavljam, asocijacija na njeno lepo (devojačko) prezime Bunyan. Bugs Bunny je verovatno i poruka publici da malo više koriste čula sluha i vida dok slušaju ovaj album, „da im ne bi koja reč promakla...“. I ne samo reč.
Već dugo vremena razmišljam da nešto napišem o ovom albumu. Dugo ga slušam i zaista ne vidim šta bi moglo da mu se doda i oduzme. Razlog za ovaj prikaz sam morao tražiti na drugoj strani. Tražim ga zapravo tamo gde sede ljudi koji ovaj album treba da približe publici, da makar i krajnje neutralno, subjektivno, bilo kako, kažu nešto više o ovoj nesvakidašnjoj pojavi na tržištu rima na akord, tržištu akustičnih trauma i tržištu metražnih osećanja.
Njih kao da ne zanimaju dela grandiozne lepote, himne spevane malom čoveku, prirodi, običnim stvarima, porodici pre svega. Njihov bledi pogled kroz „izlog jeftinih slatkiša“, lepljiv od bombona kojim ih svakodnevno kljukaju poluindependant i superhajp lejblovi, sužen od dima i jeftinih opojnih sredstava, njihov pogled. Vara ih! Zašto štedeti misli, maštu i osećanja, kad nam se vrlo retko takva prilika pruža?
Pročitao sam gomilu neutralnih i manje više neafirmativnih prikaza albuma. O albumu su pisali (h-/a-/s-/s-core) rokeri, koji su prilično nestrpljivim tonom omalovažavali i ismevali krhkost Vashtinog srca, a i njen pokušaj da u drugom zaletu sagradi muzičku karijeru. O albumu su (pre)pis(iv)ali prepisivači, ljudi vredni u skupljanju fakata i činjenica, trendseteri visoke resavske škole, ljudi koji uvek i svugde, bilo u pljuvanju, bilo u pohvalama žele da su prvi, a po mogućnosti i poslednji.
U par intervjua sam osim zatvorenosti i ranjivosti same Vashti, spoznao svo neznanje, svu nerafiniranost i rutinsku hladnoću novinara, ispitivača, pop rock islednika. U tim razgovorima, teme poput pesama s novog albuma ili razloga za povlačenje iz rock industrije, tek su ovlaš ili nikako dotaknute. Sve se navodno svodi na komercijalni neuspeh debitantskog albuma Just Another Diamond Day (1970) i njenu posvećenost deci i porodici.
Još uvek zbunjen arognatnim tonom medija, prilično poljuljan kako u shvatanju/vrednovanju, tako i u pristupu ovom albumu, već danima tonem u duboko razmišljenje. Ne mogu da se otmem utisku da danas više nego ikad svima nedostaje dobra volja u međusobnoj komunikaciji, egoizam i zavist naizmenice održavaju verbalno slepilo na visokom nivou. Konsenzus postižemo samo u međusobnoj mržnji i neuvažavanju razlika.
Meni lično nedostaje hrabrost da se otvoreno suočim sam sa sobom. Bojim se ismevanja, ako otvoreno vrbujem za ovaj album.
Zbog svega navedenog, ne preostaje mi ništa drugo nego da Lookaftering kratko i nenametljivo pohvalim i da ga publici toplo preporučim. Ako im se danas ne svidi, neka ga ostave negde za bolja, gora ili bilo kakva druga bolja vremena. Ovaj album traje!
I još jedan komentar za kraj. Vrednost nekih tipičnih, pa čak i nekih od najveličanstvenijih rock albuma godinama i decenijama je rasla stvaranjem svojevrsne emotivne patine, kojom su neshvaćeni geniji svu svoju snagu (Raw Power – Stooges, npr.) prepustili slučaju, na milost i nemilost razmaženog slušateljskog i kritičarskog korpusa.
Lookaftering će verovatno da doživi sličnu sudbinu. Otkriće ga tek neke nove, da ne kažem bolje generacije slušalaca. Za razliku od velikih rock albuma, introvertirani Lookaftering bez obzira na vrlo visoke goste, arhaične dot exe laptop folkere u potpunosti predstavlja delo pod kontrolom Vashti Bunyan i producenta/snimatelja Maxa Richtera. Sve je podređeno muzici, slika je jasna i neponovljiva. Doživljaj nastaje tek u trenucima kad se tišina zabeležena na albumu pomeša sa tišinom prostora u kom slušamo album. Kad osetimo da je čaša iz koje ispijamo vino, jedna od onih čaša na kojima Max Richter svira solo na pesmi Against The Sky.
Lookaftering svoju vrednost velikim delom crpi introspektivno, kako u sebi samom, tako i u svemu neotpevanom, neodsviranom, ličnom i neponovljivom. Odgovore ne napoznato, ne tražimo postavljanjem pitanja, nego tišinom, ćutanjem. „Najdraža mi je muzika, ona koju još nikad nisam čuo“ (John Cage 1912 - 1992).
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.