Koliko je ova ploča dobra treba prosuditi neke večeri kad se elementarne sile prirode probude i poigraju sa našim očekivanjima. Čini mi se da u ovoj muzici postoji nešto što saobraća upravo sa prirodom kao takvom, kao silom nad nama koja ne rešava ništa, a postavlja tako mnogo pitanja
Danas i desničarski i levičarski pogled na svet diktiraju zaključak da je multikulturalizam otrovna ideologija, zasnovana na netačnim premisama. Ipak, on se stalno i iznova dešava. Ne znam šta to govori o ideološkom pogledu na svet, osim da, generalno uzevši, nije mnogo bitan.
Ali Farka Toure je živi bog malijske muzike, novopečeni gradonačelnik Niafunkea, svog rodnog mesta, i gitarista oko čijeg imena se plete čitava novovremenska legenda o ponovo otkrivenom afričkom poreklu bluesa (dosta diskutabilno, ali takav je slučaj sa legendama).
Kad je pre nekoliko godina digao ruke od pop karijere, čiji je vrh dosegao albumom Talking Timbuktu (1995, na kome mu suflira Ry Cooder), i posvetio se ulaganju stečenog novca u izgradnju nasušno potrebnog irigacionog sistema u svom kraju, Toure je uz mnogo lične hrabrosti skliznuo u san svakog velikog umetnika – postao je mit koji hoda i čini samo dobra dela.
Toumani Diabate je mnogo mlađi, i sa Balake Sisokom predstavlja najuticajnijeg novog zapadnoafričkog svirača na kori – činjenica da su obojica sinovi slavnih očeva (njegov je Sidiki Diabate) govori o tome koliko su naslage opštevažećih kulturnih slojeva u stvarnosti zapravo deo porodičnih tradicija.
Dok je Toure heroj individualista koji stoji kao most među svetovima, čovek sa gitarom koju uzima u ruke samo kad mu duhovi kažu da to uradi (istinita priča), Diabate je pesnik narodnog sećanja, muzički čuvar kolektivne memorije. Toure dolazi iz severnih krajeva i iz Sonrai kulture, i njegova goreopisana uloga se zove arma, dok je Dibate iz južnjačke kulture Mande i njegova uloga je da bude griot – dva različita modela učešća muzičara u društvenom životu ovde imaju susret pun tenzije.
Arme i grioti se u stvarnosti susreću u okvirima iste pesme onoliko često koliko i bengalski tigrovi i afrički leopardi, dakle nimalo, osim ako im to ne priredite – tako je susret ove dvojice muzičara bio socijalni i umetnički eksperiment, kog je upriličio Nick Gould (World Circuit šef i umetnički direktor). Srećom, gitara i harfa su žičani instrumenti, a prsti okidaju srcem (e, da!), pa i Toure i Dibate sa lakoćom lista koji pada kreiraju nečuvenu fonosintezu.
Uspešna fonosinteza je ono što omogućava da muzika zabeležena na ovom albumu zaživi treptajem istinske umetnosti, makar se povremeno inspiracija i osipala. Fonosinteza je ona tajna za kojom se traga svaki put kad se pravi nova mutacija u muzičkoj kreaciji.
Osim predivnih slojeva zvukova, u slučaju Toure/Diabate sinteze postoji još jedan skriveni kulturni sloj koji ova međuigra žica oživljava – kao što saznajemo iz liner notes na omotu In The Heart Of The Moon (naslov neodređeno podseća na Vana Morrisona, zar ne?), Toure je u ona herojska vremena osnivanja moderne države Mali poznavao Diabateovog oca, inače pripadnika drugog naroda, a mali Diabate je svojevremeno slušao sa divljenjem Tourea na radiju, kao velikog gurua lokalne muzike.
Oko polovine melodija na ovom izdanju su rekonstrukcije poznatih popularnih pesama iz perioda 50-ih i 60-ih, iz vremena sticanja moderne samosvesti Malijaca, čemu je Toure svojevremeno doprineo kao zaslužni narodni umetnik – zato je ovaj muzički izbor tokom koga on na mlađeg javno prenosi svoje iskustvo više nego simboličan. Sećanje je bitna i dalekosežna kategorija u Maliju – ne zaboravimo nikad da su na toj teritoriji još u srednjem veku postojale prve autohtone afričke države crnih ljudi. Mala privatna nota daje ovom muzičkom susretu naboj duboko intimnog, a ipak javnog događaja, s one strane kalkulisanosti.
Za razliku od nekih drugih isforsiranih kros-kulturnih ukrštanja koja povremeno dopuštaju sebi menadžeri na world music tržištu, ovde je bilo nemoguće izračunati šta će proizaći iz sudara dve etničke umetničke i kulturne koncepcije, iz njihovog prvog suočavanja oko mikrofona u potkrovlju hotela Mande u Bamaku, iznad reke Niger.
Mada su neke od pesama koje su odsvirane tokom tog jednog jedinog snimanja – narodne pesme koje obojica više nego dobro znaju, ipak je svako za sebe diktirao tok i način intuitivnog aranžiranja, ostavljajući drugom mesta da ga dopuni – Toure obično kao audio temelj, a Diabate kao nadgradnja. Nalik nekakvom pozitivnom crossroadsu, ovaj album je svedočanstvo da se na raskršću ponekad mogu naći i drugačiji likovi nego što su nečastivi, i da se mogu obaviti i drugačije trgovine nego što je ona sa dušom.
Naravno, neki od ovih muzičkih komada imaju ukus improvizovane vežbe na određenu temu, ali je unesenost umetnika u njih neosporna i savladava sve dileme oko suštinskog kvaliteta celog sessiona. Za moj ukus, bolji su momenti u kojima Toure odnosi prevagu, posebno Ai Ga Bani, i tri njegove numere koje završavaju ploču, ali trenuci u kojima se oba majstora hvataju u koštac sa tradicionalima naprosto su dirljivi u svojoj prostodušnosti (posebno Debe).
Koliko je ova ploča dobra treba prosuditi neke večeri kad se elementarne sile prirode probude i poigraju sa našim očekivanjima. Čini mi se da u ovoj muzici postoji nešto što saobraća upravo sa prirodom kao takvom, kao silom nad nama koja ne rešava ništa, a postavlja tako mnogo pitanja. Svaki zbir zvukova koji izlazi iz prstiju Ali Farka Tourea uvek predstavlja utehu i mogući slušni odgovor na zauvek otvorene neizvesnosti koje sa sobom donosi život tamo napolju, bilo na kiši ili suši, pod pomračenim mesecom ili upaljenim suncem, pa je takav slučaj i sa ovim izdanjem.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.