Autobus. Crvena jakna. Naočare za plivanje. Pocepane farmerke. Prvi redovi hale Pionir. Blackout. Istopljena bela čokolada i povratak u život. Baklje. Poison...
Mesto: Hala 14 Beogradskog Sajma
Vreme: 9 godina i 290 dana kasnije
Produkcija: Studio Berar i Dom omladine Beograda
Izlazim iz taksija i đubre je već svuda. Podzemni prolazi koji vode do ulaza u Sajam su preplavljeni prosutim pivom i praznim flašama. The Prodigy su ponovo u gradu.
Za neke, kao da nikad nisu ni bili. Hala je puna, ali ne i onoliko koliko je bio Pionir. Ulazimo tačno na vreme da stignemo da utvrdimo gde je najbolji odnos dobrog zvuka i manje gužve.
Prvo veliko razočaranje sledi uz prihvatanje odsustva bilo kakvog video bima, usled čega je bend jedva vidljiv svima onima koji su bili u drugoj polovini hale. Zastarela rasveta i dim sa bine dodatno su stvarali problem.
Koncert otvara Wake Up Call sa prošlogodišnjeg povratničkog albuma. Ispostavilo se da je Liamovo zapostavljanje svojih kolega iz benda tokom snimanja albuma rezultiralo znatno drugačijim aranžmanima novih pesama, koje su za potrebe koncerta morale da budu podređene njima.
Na žalost, rezultat je vrlo polovičan. Kasnije će jedino Spitfire zvučati kao kompletna pesma, dok će Beautiful biti potpuno uništena muškim glasovima.
No Good. No Good, pretvorena u skraćenu acapella dub mantru, i ne mogu a da se ne setim te ‘94-te kada je prva kaseta sa sintetizovanim zvucima i ritam mašinama našla put do mog vokmena. Cela hala je već u ekstazi i svi pevaju.
Nastavak koncerta protiče po principu da singla sa albuma Music For Jilted Generation i Fat of The Land, pa jedna pesma sa AONO. Uz Their Law.
Primećujem da je ovo trenutak u kome su Prodigy u velikom problemu suočavanja sa prošlošću, kako svojom, tako i cele scene. Ako su techno i punk mogli nešto zajedno da urade '97, to ih je samo odvelo u korporativni ćorsokak.
To je i jedan od razloga zašto je AONO, inače sasvim pristojan album, sada već skoro zaboravljen. Jednostavno, nije imao mesto u godini 2004-oj.
Izbacivanje singlova svih bendova koji imaju bar dva albuma na jednom CD-u je verovatno poslednji put da će ti isti singlovi biti štampani na tom mediju.
Publika je nostalgična, ali ima i dovoljno mladih koji su pre nekoliko godina prvi put čuli za Prodigy. Ono što je vrlo zanimljivo, reakcija publike je mnogo burnija nakon početka svake pesme od one kada se pesma završi. Još jedan dokaz nostalgije i godina koje su prošle.
Gitare i bubnjevi su motor benda na koncertu, iako neko možda misli da su Prodigy techno – bio je samo jedan techno ritam – i to u Voodoo People. To je sigurno pesma koja je poprimila obeležje himne tehno/rave utopije, tog blagostanja koje su svi očekivali, ali, eto, nema ga (više)...
Uz Firestarter, singl koji je učinio da Prodigy postanu worldwide, primećujem prvo distanciranje benda od prvobitne ideje/verzije pesme. Ono što je bio bes '96. i '97, sada je ska parodija, u kojoj Keith Flint peva kao da se šali i podsmeva se svima, pa i samom sebi. Ovakva distanca je mnogo zdravija od čestih “odricanja” pesama koja su se dešavala nekom drugim izvođačima.
Razmišljajući ovoliko na koncertu, shvatam da se i ne provodim baš najbolje, bar ne onoliko koliko kada pustim Music For Jilted Generation.
Ipak, uz pritajeni favorit sa Fat of the Land – Mindfields (mislim da je ovo jedina odsvirana pesma sa starijih albuma koja nije izdata kao singl), osećam jezu u bukvalnom smislu. Momenat se ipak dogodio...
Nakon Breathe, za koju se ispostavilo da je najmanje izgubila od svog cilja i prvobitne ideje (bar što se tiče Fat of The Land godina), sledi bis sa očekivanim krajem – Poison, Smack My Bitch Up i Out Of Space.
Tu negde konstatujem da trenutni live setup Prodigyja nije baš savršen. Uz bubnjeve koji imaju izvesni eho, za razliku od onih moćnijih, suvih i programiranih, teško je uklopiti sve te sintisajzere, i tek tu i tamo usporiti ili ubrzati nešto (verovatno u programu tipa Abletone Live). Za ovakav bend, potrebno je još.
Još hrabrosti da se rizikuje (i dalje me jako zanima kako bi zvučale Narayan ili Break & Enter recimo), jer ako budu svirali ovakav isti koncert sa istom set listom i za dve-tri godine, samo nostalgični će ih pratiti.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.